Nova Evropa

се помиче дневно око предмета, који је пројицира за преко 180 ступања. (Умјетно се може учинити да се помакне за свих 360 ступања коликогод пута се хоће!) Неприродно је видјети, кад се сјене одразују тако да готово пркосе тварима од којих потјечу. Али то се догађа ријетко и само за фантастичних ноћи, кад из земље испарују отровне паре.

Утврдивши овако психолошки извор приговорима, да се кип Гргура Нинског постави на Перистил, мислим да је сувишно бавити се сваким појединим приговором напосе. Приговори сентименталне нарави нити су важни нити су се икад уважавали, Интересантнији су приговори који се из политичких разлога прикривено на све могуће начине бацају међу свјетину, На ове се такођер нећемо и не можемо освртати. Уосталом, они су свакоме у граду добро познати и многи наши људи падају им на лијепак. Један наш човјек, одгојен у непрестаним предратним компромисима, хтио ме је „на мирне" увјерити, како Опћинска Управа чини криво што се толико брине за споменике, и да би боље учинила кад би се више бринула за пучку кухињу; јер што ће нама споменици. „И онда“, одговорио сам му, „кад хоћу да видим какав споменик, бићу присиљен да се превезем на ону другу обалу Јадрана“ !...

Моје је дубоко увјерење, да сваки Мештровићев споменик, без обзира гдје је он постављен, значи за овај град велики урес и велику добит у сваком погледу, Доћи ће вријеме кад ће се постављање Мештровићевих споменика сматрати златном епохом Сплита. Да је среће па да узмогнемо његовим споменицима искитити читав град, који би тим добио непроцјењиву умјетничку важност и привлачност, ништа мању него што је његов сретни положај на обали сињега мора. Полазећи с овог гледишта, разумљиво је да сам морао доћи на ону мисао коју сам у почетку изложио. Нисам нипошто овим мислио стати на крај тугаљивим посланицама, опоменама, и „стручним мишљењима", или их свести на најнужније, Дапаче нека их буде; јер је природно да их има. Морамо их сматрати недужним, безазленим ћаркањем, и оправдати их у колико потјечу из несвјесног нагона за надметањем и уважењем, Заиста, угодно је успети се на неки знаменити споменик и — кукуријекати! То је за многе од нас била на универзи најмилија ноћна забава. Али не ваља у томе претјеривати; треба имати обзира према умјетнини и њезину творцу, и пазити да нас у таковој забави не затече будно „око закона“ (да5 Аџбе АЧез Сезе!ге5).

Др. Марин Бего. („Ново Доба“, 14. јуна 1929.)