Nova Evropa
Постављањем пак овога питања долазимо до унутарње везе између босанског Богомилства и Гргура Нинског, Ове посебне узроке изнијело нам је тек новије испитивање, које се је иза Фрање Рачкога развило; ту имамо у првом реду студију проф, Франа Милобара „Бан Кулин и његово доба“ (изашла у Гласнику Земаљског Музеја за Босну и Херцеговину од године 1903), у којој су подробно изнесени политички и социјални моменти ширења богомилске јереси у Босни и Херцеговини,
Милобаров слијед мисли је слиједећи, Она оштра борба "против хрватског језика у Цркви, која је била видљива на сплитским саборима (925, 928, 1060, и 1076), имала је заправо много дубљу позадину: радило се је, у ствари, о покушају Хрвата да у својој држави, а унутар Католичке Цркве, изграде своју народну и државну Цркву. Ово настојање Хрвата било је врло слично настојању Енглеза око образовања самосталне англиканске Цркве, те настојању Француза око образовања самосталне галиканске Цркве. Овоме пак настојању био је највидљивији представник Гргур Добре, бискуп нински, који је овоме циљу посветио цијели свој живот, Али ово настојање није имало успјеха, јер се испољило баш у доба када је папство било на врхунцу своје моћи, репрезентовано сјајним и несломљивим духом Хилдебранда (као папе Гргура УШ. Напротив, у тој огорченој и дуготрајној борби однијело је побједу папство, а 'видљив резултат пораза Хрвата била је забрана хрватског народног језика по католичким црквама у Хрватској Држави, одузимање примата Нинској — хрватској — Бискупији, те пренос исте на латинску Сплитску Надбискупију. Даљна посљедица овога пораза Хрвата било је истјеривање хрватских попова глагољаша из цркава и надарбина свагдје ондје гдје је папски уплив имао довољнога ослона у доброј и јакој црквеној организацији, дакле на подручју латинских бискупија и надбискупија у Приморју (данашњој Далмацији), и донекле у Посавини и Подравини, које су у оно доба спадале под јурисдикцију високог маџарског католичког клира, Босна пак и Херцеговина, гдје је у оно доба Католичка Црква била слабо или никако организована, те латински и маџарски клир није имао никакова стварног уплива, постала је заклоништем прогањаних попова-глагољаша, који у оним горовитим и тешко приступачним крајевима нађоше сигурно уточиште, Овај поглавито црквени покрет још се је више заоштрио када је — након битке на Петрову Гвозду (1097) — хрватска народна странка са Петром Свачићем на челу потучена и њена снага коначно скршена,; природна посљедица тога била је, да су сви присташе ове странке морали бјежати у предјеле камо није допирала моћ маџарских краљева ни Папе,а то је опет могла бити само Босна и Херцеговина, гдје су већ од прије попови глагољаши дизали заставу отпора против цр-