Nova Evropa

да ће их Рајковић предати Министру Унутрашњих Дјела!.,. Знао је, кад су се црногорски студенти врћели по Боки, али их полиција није познавала када је Рајковић казивао гдје се који налази, него је хватала неке невине људе, а студентима била на руку да побјегну. Све, уздајући се у бомбе:!,,.

Црногорски Двор налазио се још на Ријеци у фебруару 1909, на измаку Анексијоне Кризе. Па сам ходио једном са дипломатским представником Србије, Г. Јоцом Јовановићем, код Господара. У путу, сретосмо кола са пензијонираним командиром Митровићем, бившим секретаром Министарства, Војног, Млад човјек, доста интелигентан, који је у Италији свршио подофицирску школу, па — под стражом! То ме је смутило, Чим сам се вратио на Цетиње, тражио сам од Министарства Војног списе са подацима на основу којих је Митровић лишен слободе. Ствар је била у сљедећем. Канцелиста аустроугарске Легације, Јурковић, човјек у годинама, који је био популаран на Цетињу, ходио је из Подгорице у колима да види нови гвоздени мост на Морачи код Биоче, Ту га је стигао такођер из Подгорице Митровић на коњу, па су се насамо разговарали. Кад се Јурковић вратио у Подгорицу, његов кочијаш достави то Обласној Управи, која одмах позове Митровића и преслуша га. Митровић је тражио од Јурковића адресу једног аустријског официра, с којим се био упознао на Цетињу, а који је издао био једну књигу, па му је хтио писати да му је пошаље, Толико је било у списима. Ја сам ту нашао само сумњу, усљед које је требало пазити на Митровића, па сам списе упутио надлежном Обласном Суду у Подгорици на законити поступак, а Митровића ослободио. Па је и Обласни Суд ослободио Митровића, А Војно Министарство га је лишило командирског грба.

У јесен исте године, једна васојевићска чета довела је у Колашин везана свога командира, поручника Ђиновића. Он је једно вече дигао био чету под барјак, да се састане са батаљоном. Чета је ноћу марширала, али ненаилазећи на батаљон зауставила се, и захтијевала да јој Ђиновић каже куд је води, Тада он с коња стаде говорити, да је води на војно слагалиште, јер да је на Цетињу стари Господар пензијонисан, министри похапшени, осуђеници из казненог завода ослобођени. Чета се на те његове ријечи узбуни, али он побјеже на коњу и тек у зору га ухватише. Тако је откривена официрска завјера, с намјером коју је Ђиновић прије уреченог рока открио. Митровић и још неки млади официри утекоше на турску границу, А Министар Унутрашњих Дјела (Пламенац) пође лично у Колашин да води истрагу; и тек кад је предао оптужбу Војном Суду, саопћи ствар мени, Ја сам био изван себе, Господар ме позвао и питао, хоћу ли да се процес або-

137