Nova Evropa

Млечанима, да ради веће сигурности вештачки дигну њено водно стање,

| И Наполеону се чинило да ће граница по линији Соче најбоље одговарати, па је тако с даном 6, августа 1811 Соча, тај живац и артерија горичког словенства, важила — од својег извора у Тренту па до утока у море, на дужини од 143 Кт, са свима завојима, — као граница међу романском Италијом и југословенском Илиријом, вршећи овај важни задатак — иако као антистнографска нужност — кроз 26 месеца, док није пред продирућом рестаурацијском војском одступио преко ње и последњи Наполеонов Француз у Италију. Предел, Трбиж с крањском Белом Пећи, Наборјет, и Понтабло, око којих су се биле тако оштре битке, желео је Наполеон такође имати у Италији, јер је границу био растегнуо чак на гребен Карнијских Алпа, до кланца Зилице и хрпта западних Караванка до Ратешког Превоја. Цифра житеља Италији одступљена левог -Посочја с корушким Каналом износила је око 55.000 душа,

Овако је разграничење дакле наредио био Наполеон, у поседу добре половине словеначке територије, дакле у доба своје крутореалне европске политике, Дао је Италији добро углављену границу, која је одговарала и због тога што није стварала никакав опасан терен за политичко трење, Његовим бистрим географским очима није могла избећи чињеница, да се и око Соче, као продуљеној оси Јадрана, групишу географски елементи на свакој страни за се, Видео је у њој интерференчну пругу двају супротних струјања, на којој се током столетног развоја разделио промет на два смера; италско-норички према Млецима, и динарско-панонски према Трсту, односно Реци. Под крашким и алпским источним ободом Фурланије осетио је оне велике световно-културне дисонанце које имају свој израз у романском и германском те словенском културном подручју, па будући да је на тој линији етнополитичка граница конгруентна са геополитичком, Наполеон је постао тако нехотице и југословенским херојем, који је дигао из заборава „Илирију оживљену"“, те створио баш у доба кад је то било крајње потребно зачетак за наше далње нацијонално - политичко стремљење.

И још једанпут, четврти пут, бавио се Наполеон питањем источне италске границе; овајпут већ више у расположењу романтичног теоретисања, наиме на самотном отоку Св, Јелене (1816), кад диктира, над отвореним атласом, топографски обрис Италије. Гу каже понижени Бонапарта: „Могућна би била и друга једна граница (Италије), Текла би по венцу крањских Алпа, који почиње јужно од Идрије и сеже до Реке.“ Реку је притом мислио свакако изван Италије, јер је већ у Шенбруну признао да је неопходно потребна Подунављу, тиме

239