Nova Evropa

догађаја ни у том правцу, ми ћемо за наше читаоце изнети, у изводу, једну полемику која се у последње време води у Немачкој, а из које се може видети у којем би смислу и опсегу могло доћи до промена, у савременоме свету, у погледу ауторског права, тојест до ревизије појмова и начела о дужовној и књижевној својини, па према томе и о ауторском праву. Полемика о којој је реч занимљива је и сама по себи, с обзиром на писца који јој је дао повода, — ради се о Ничеу и његову духовном наслеђу.

Берлинска „Пфегамзсће Меј“, свакако један од најбољих и најживљих немачких књижевних часописа, објавила је, пре кратког времена (19. јула 1929), на уводном месту. један чланак свога уредника (УШу Нааз), под насловом: „Wir fordern eine Гех М!ећх5сће' ", а са поднасловима: „Правне наследнике истакнутих писаца треба присилити, да по истеку заштитног рока даду да се целокупна заоставштина може објавити — Злонамерно задржавање рукописа и писама има се казнити — Не сме се дати неограничена слобода руковања заоставштином генија касније помрачене свести њиховим правним наследницима!" —, у којима је, отприлике, садржана начелна теза самога чланка, А конкретан пример, који је изазвао писца да напише овај чланак, јесте случај са Ничеом, чија је смрт уследила 25. августа 1900, тако да — према немачком закону о заштити душевне својине — идуће године истиче рок заштити његових објављених списа.

То би, каже писац, било у реду. „Али", каже, „постоји сумња, да Ниче- архив у Вајмару задржава важна документа, нарочито така која садрже личних момената и исповести, па да их и надаље намерава задржавати", Поглавито, мисли писац, да госпођа Ферстер, позната Ничеова сестра — која се и презива Ебгођег- Мгев а 5сће, — а која води Архив и председава Одбору за Архив, има разлога да не објављује, нити допушта да други објаве, написе и забелешке свога брата у којима он не штеди довољно њу и њена покојног мужа, као ни друге неке личности своје ближе родбине и околине, А још је горе, каже даље писац чланка, што један део Ниче-форшера, који су у везама с Архивом и са госпођом Ферстер, пишу тако као да имају намеру да и нека главна Ничеова дела огласе да су постала већ под утицајем помрачене свести, па да ће их требати евентуално подврћи цензури; међу којима је „једно од најсјајнијих културно-критичних дела светске књижевности“ — „Ессе ћото", које су и досад већ неки сумњиви поштоваоци Ничеа из младога му доба називали „делом једног луђака" („Маћпзтпзу/егк"), За овим поштоваоцима и испитивачима крију се, по мишљењу писца чланка, пре свега „патријотски научењаци", који би да „спасу теутонску част" Ничеову, па да његову страсну мржњу противу немачког ца-

338