Nova Evropa

ризма и уопште противу Немачке после 1870, а велику љубав за савремену Француску, у каснијим годинама, протумаче „лудилом", или бар заблудом човека на прагу лудила. Они ће, мисли он, свакако настојати, да не буду објављени неки вероватно врло важни рукописи Ничеови, који би његовим каснијим анти-империјалистичким и анти-нацијоналистичким списима дали тек прави израз и завршетак,,. Враћајући се на саму госпођу Ферстер, писац даје одушке своме уверењу, да она по својим способностима никако не може бити позвана да бди и неограничено влада над духовном имовином свога покојног брата.

Имамо, случајно, при руци ХМ свезак Ничеових Дела (Друго Одељење), у луксузном издању Алфреда Кренера (Ктблет) у Лајпцигу, из године 1911, у којем је и Ничеов „Ессе ћото“, који је — према налогу Ниче-архива — издао Др. Ото Вајс (Ч/ејаз), У напоменама, на крају књиге („Масћђемећ!) (на стр, 495), признаје и уредник овога издања, да је из њега изостављен текст са једног листа хартије, у Ничеову рукопису, „С инвективама противу зета (Ферстера), Кезелица (Козе! 2), и Овербека“, „као нешто што правом Ничеу не припада". „Ради се", каже Др, Вајс, „свакако о једном од оних жестоких излива каквих је и иначе нађено у заоставштини Ферстеровој, а који су деломично уништени, са готово необузданим нападајима противу Бизмарка, Цара (Виљема), и других". Ова напомена потврђује потпуно излагање Г, В, Хаса, па је чудно да му је она измакла, јер се не позива непосредно на њу, На почетку ових напомена, уредник говори о самом рукопису Ничеова „Ессе ћото", који је постао уочи саме болести, па каже за исти, да је „од почетка до краја читак и чист, на-

писан = укључивши знаке и алинеје — с највећом пажљи-

вошћу", — што свакако не говори у прилог оних који су у овоме делу већ видели „луђака",

Писац ових редака сматрао је одувек, да госпођа Ферстер „није ни најбољи познавалац ни најдубљи тумач свога брата", па је том свом уверењу и отворено дао одушке, још пре двадесетак година), пошто је пре тога био у Вајмару и посећивао Ниче-архив, Осим тога, у једној скици Ничеове филозофије (испред превода 3, и 4, дела „Заратустре“, Београд 1914), надовезујући на изворе којима се служио, и поименце на „Ессе homo", koje je дело тек кратко време пре тога постало приступачно, писао је; „Кад се пред широм публиком поведе реч о Ничеовој филозофији, прво што треба уклонити с пута, да не смета разумевању, јесте фабула о Ничеовој „болести“,

“) У предговору свога превода „Заратустре“, 1. и 2. део, страна ХЛ, Београд (издање књижарнице С. Б. Цвијановићај, 1912. Тамо је уопште додирнут однос Ничеов према женама, и — нарочито — његова осамљеност („Самоћа је постала његов природни положај међу људима").

339