Nova Evropa

тојест о његову „болесном духу. Сви знају да је Ниче полудео, и да је дванаест последњих година био умоболан; онима који нису могли или нису хтели пронићи дубље у његове списе, било је врло лако прогласити га лудим још пре него што је оболео, те створити причу о болесном духу Ничеову. Ништа, међутим, није луђе ни неправедније од те приче, Јер, Ниче је једгн од најздравијих, најачих духова за које зна културна повесница. Нико није ишао тако право, тако дубоко, и тако неустрашиво, до последњих закључака које може из ствари извући људски дух, и нико међу мислиоцима није апстрактну мисао тако одлучно покушао довести у тако тесну везу са реалним животом и друштвеним устројством, као Ниче, Ако зато није потребан здрав, снажан, огњен дух, онда такав дух нема уопште прилике да се манифестује. Сасвим на други лист спада то што тело није било доста крепко да издржи до краја такав дух... Али, остављајући на страну спољашње доказе Ничеова душевног здравља док је писао и стварао, саме његове мисли — кад се дође до њих тако немају ничег болесног нити трулог, да је човек принуђен посумњати у јачину духа данашње гомиле писаца, који схватају Ничеа као дегенерика...“ Остајући при овом свом мишљењу, није нарочито потребно истицати на чијој су страни наше симпатије у горњем спору, у погледу Ничеа и Ничеове духовне заоставштине, односно његових целокупних списа и дела. Али, и преко тога, ми се слажемо, у начелу, са целим становиштем уредништва немачког часописа, у погледу душевне својине и књижевне заоставштине истакнутих писаца и мислилаца уопште; јер Ничеов случај му служи само полазном тачком и поводом за решавање оваких случајева уопште, и „Ђех Мефтзеће", о којему је у чланку В, Хаса реч, имала би да јасно и несумњиво одреди, да тридесет година после смрти славнога писца његово дело, у целости, припада нацији и човечанству, и да се без икаког крњења има предати јавности, Ствар, дабогме, није тако проста како на први поглед изгледа, јер могу да постоје, међу осталим, и пре свега, тестаментарне одредбе самих писаца које друкче наређују, и према којима се мора имати обзира. Питање је утолико занимљивије, па се вреди на њему мало задржати, и пратити наставак ове дискусије, те саслушати и противна мишљења, нарочито госпођу Ферстер или њене присталице, односно противнике оваког нацрта закона уопште,

Чланак В, Хаса прештампали су многи немачки часописи и листови, или су га донели у изводу, уз свој коментар. Од стране Ниче-архива огласио се одмах чланком, у „Deutsche Aligemeine Zeitung”, Ђорђе Ферстер, очигледно сродник (по мужу) госпође Ферстер-Ниче, за koja „Literarische Welt" xaxe,

340.