Nova Evropa

да је најиван и да се не вреди на њега ни осврнути, док напротив, сам уредник доноси чланак Ничеова сродника и познатог Ниче-форшера, и дугогодишњег помагача госпође Ферстер, професора Елера (Пт, Еасћага Оећег), као званичну изјаву саме госпође Ферстер-Ниче, Тај чланак носи наслов „Die Lex Nietzsche und das Nietzsche-Archiv" {„Die Literarische Хуе!" одб, септембра, под главним Hacno8om: „Der Fall Nietzsche und die Licke im Urheberrecht — Was die Familie Nietzsche dazu zu sađen hat").

Професор Елер одлучно пориче, да је Ниче-архив икада намерно задржао од публиковања ишта што је Ниче написао; па наводи, као најбољи пример за противно, баш „Ессе ћото“, за коју књигу каже: „Питам ја; да ли може бити још личнијих ствари — и не устручавам се рећи, за предомишљање личнијих, — од оних које се налазе, без и једне речи изостављене, у том од Архива објављеном аутобиографском делу Ничеову 7" А. за госпођу Ферстер тврди, да је баш она највише настојала око тога, да се не изостави ништа што би могло изазвати утисак као да је намерно изостало; он чак каже, да му није познат ниједан случај, да би сродници једног генија тако одважно поступили у погледу објављивања и најсмелијих његових мисли и написа, као сестра Ничеова у овом случају. Притом је, каже, госпођа Ферстер имала необично тежак задатак, да врло компликован проблем прикупљања и сређивања Ничеових рукописа и целокупне заоставштине повољно реши, па је то учинила са свом пожртвовношћу и огромним напорима, Говори, како је она понудила била, прво Овербеку, да Универзитет у Базелу прихвати целокупно наслеђе Ничеово, па је Овербек то одбио; а за њим исто тако и Макс Хајнце (Heinze), sa Лајпцишки Универзитет, под изговором да би се на почетак објављивања. појединих списа морало чекати бар десетак година, — тако да је напокон морала она преузети сву одговорност сама, па се је с помоћу Архива дала на посао који је био све пре него благодаран. Сам Архив, пошто су му неки шведски поштоваоци завештали знатније своте те омогућили озбиљан рад, изабрао је сталан одбор од познатих научењака и јавних радника, тако да о неком фаворизовању сродника, или што слично, не може бити ни говора. Уосталом, каже проф, Елер, многобројни угледни Ниче-форшери су и сами често давали изјаве у смислу, да је овако најбоље како се данасу Архиву ради, и да госпођа Ферстер-Ниче треба да и даље води бригу о заоставштини свога брата, јер је она једина у могућности да даје потребна обавештења у појединим случајевима, нарочито при датирању и кронолошком утврђивању списа, што би се лако дало тисућима примера илустровати, Напокон, каже, госпођа Ферстер-Ниче (којој је сада 83 године) и сама живо жели, да надзор и вођство Архива преузме какво

341