Nova Evropa

учено тело, заједно с одговорношћу, те да почне припремати и организовати посао око издавања једног критичког издања Ничеових дела, на које би сад требало пре свега мислити, На овај чланак проф. Елера, који говори уједно у име госпође Ферстер-Ниче, одвраћа уредник „Пфегамзсће Ме“, да га није уверио о противном, и да он више него икада остаје при своме мишљењу: да нико није мање способани погодан за управљање заоставштином једног великог човека него његова родбина. Он признаје, додуше, све заслуге („филолошке") Ниче-архива и госпође Ферстер, и пристаје да се оне искоришћују и даље; али жели да уклони један неспоразум: не ради се, каже, о заслугама и о „предусретљивости" госпође Ферстер-Ниче наспрам јавности, — ради сео једном светском генију, и његову делу, које припада целоме човечанству, и о којем се не може говорити као о неком личном поседу. И велико критичко издање Ничеових дела, каже писац чланка, требало је приредити — заједно са целокупном заоставштином и свим писмима Ничеовим — одмах после његове смрти, јер је Ниче тада већ био довољно славан да би сваки покушај затајивања из „моралних“ разлога пропао био у самом зачетку, [у би се лако могло наћи, по мишљењу Вили Хаса, још много „личнијих ствари“ него у „Ессе ћото"; например, да је Ниче Немачкоме Царству цара Виљема желео један коначан, катастрофалан пораз, или, да се је уопште стидео звати се Немцем, — што би све, каже, било у пуном складу с његовим током мисли у последње време, па било то коме право не било. Баш зато, каже Вили Хас, што се од проф. Елера и госпође Ферстер-Ниче не може ни очекивати да би они оваке ствари могли равнодушно дати у штампу, и што сам проф. Елер за госпођу Ферстер тврди, да она тражи да се не изостави ништа што би могло „изазвати утисак“ као да је намерно изостало, — баш зато треба да сродници Ничеови дигну већ једном руке од његове заоставштине; јер су они најмање у стању и позвани да оцене шта „изазива утисак“, и шта је „намерно“ а шта случајно, у овој ствари, Требало би, каже он, да већ постоји то дефинитивно издање Ничеових дела, с одређеном изјавом Ниче-архива; да је то свеи да више ничега нема у заоставштини. Међутим је угледало света — након десет година припремања — монументално издање Мизапоп-а, ва којем је и сам проф. Елер сарађивао; па зашто, каже, да се за то време није могло издати и дефинитивно критичко издање7 — Напокон, изјављује писац, он ће радо одустати од тражења које је поставио, и од назива „Ђех Меебазеће", ако Ниче-архив пристане, да у „учено тело" које би преузело надзор и вођство над њиме, како то предлаже стара госпођа Ферстер, уђу и млађи објективни научници, а несамо великонемачки универзитетски професори и стари

342