Nova Evropa

То

Велика заузетост у политици није спречавала Балфура да се, ма само и узгред, бави филозофијом, којој се као младић желео сав посветити. Он је написао неколико филозофских дела и расправа. Најважније његово дело »Основи вере« (1895), са поднасловом »уводне белешке за богословске студије«, може се сматрати као покушај филозофске "одбране религије. Као што се у политици Балфур одупирао демократији, тако се у филозофији одупирао материјализму. Ако ништа друго, то је било доказом његове самосталности и одважности мишљења, јер у доба Балфурова универзитетског школовања списи Дарвина и Спенсера били су библија омладине. Привлачност материјализма лежала је у томе, што је он — на први поглед — могао изгледати »научна филозофија«. Балфур је покушао одвојити науку од материјализма. Наука, то није филозофија, него једна метода, — метода посматрања и проучавања човека и природе. Материјализам је једна филозофија, која — као свака филозофија — тера даље од науке, и тврди ствари које се научно не даду доказати. Материјализам има исто онолико права на постојање колико сваки други филозофски систем, али нема више права. Он се међутим привезао за природне науке и покушава да своје филозофске теорије протури као научне истине. Балфур је војевао противу материјализма ради спаса религије, коју је материјализам порицао. Балфур је бесумње био у праву када је тврдио, да у материјализму има више филозофије него науке. С друге стране стоји то, да у питању религије материјализам није био ништа друго до израз оне несагласности коју је сваки осећао између научног духа и индивидуалистичког рацијонализма ХТХ века и ранијих религијозних схватања. Ко у одбрани религије хоће да иде до краја, мора пречистити рачуне са науком и рацијонализмом, исто тако као и с материјализмом. Према науци, Балфур је био смотрен; он је и сам имао научног духа и научних знања, и никада није говорио о науци с омаловажавањем каквог црквеног беседника. Тврдио је само толико, да се и наука, строго узимајући, оснива на претпоставкама: да ли су те претпоставке тачне, цени се према практичним резултатима: ако се с помоћу једне претпоставке дође до нових средстава предвиђања стварности и утицања на њу, та се претпоставка прима као доказана, — иначе се одбацује као чисто умовање које нема везе са стварношћу. Зашто овај критеријум, који је допуштен у области науке, не би био допуштен и у области верерг Зашто не бисмо смели примити као доказане оне верске системе који су се у пракси показали као несумњиво корисни, служећи кроз дуги низ

230