Nova Evropa

стварању енглеско-француског споразума, н када је сишао с власти, крајем 1905, он је оставио Енглеску већ упућену оним правцем који ће је одвести на страну Француске и Русије у њиховој борби противу Немачке. Предвиђајући могућност рата, он је био установио нарочити одбор који ће, под председништвом Првог Министра, проучавати питање војне одбране Британске Царевине.

Светски Рат затекао је у Великој Британији на влади либерални кабинет Асквитов. Балфур, који се већ био повукао са вођства Конзервативне Странке, ставио се том Кабинету на расположење чим је овај његове услуге затражио. Министар Морнарице у Асквитовој Влади, он је прешао у Владу Лојда Џорџа као Министар Иностраних Дела. На Конференцији Мира био је бачен у засенак од Лојда Џорџа; али је сада, приликом његове смрти, Лојд Џорџ рекао у Парламенту, да се о свему важнијем саветовао претходно са Балфуром, и да је Балфурово учешће у преговорима мира било веће него што се мисли. Највећи свој дипломатски успех, и уопште највишу меру свог државништва, Балфур је достигао 1922, на Вашингтонској Конференцији за поморско разоружање. Примајући одмах амерички предлог о смањивању морнарица, Балфур је утро пут за америчкоенглески споразум, у коме данас многи гледају јемство светског мира и спас англосаксонске културе. Неки иду још даље, па снивају о развијању тога споразума у једну врсту савеза који би Америчане и Британце, раздвојене у XVIII веку, поново спојио.

У спољашњој политици, много више него у унутрашњој, Балфур је имао иницијативе и проницања у будућност. Без вере у демократију, он је у унутрашњој политици био руковођен само критичким разумом, који је сам собом недовољан за покретање великих дела. Али ако није веровао у демократију, он је веровао у Британску Царевину и њене историјске задатке, и у спољашњој политици та вера пробудила је и подигла његове способности и његову енергију на један ступањ који у унутрашњој политици није никада достигао.

Углавном, Балфур је био аристократ, који не саосећа са масом али воли до самопрегорења свој народ као историјски појам. Својом судбином био је бачен у једно време демократије, које је у исти мах било и време једне од највећих спољашњих криза његове земље. Уверен да демократији недостаје далековидост. потребна за спољашњу одбрану државе, он је заустављао колико је могао ток демократије, и за време тога затишја гледао да методама старе аристократске политике учврсти што боље спољашњи положај Британске Царевине. :

229