Nova Evropa

стоманоса, »Ново Позориште« донело је у Грчку театар идеја, који је најсрећније представљен под провидним утицајем Ибзена од П. Нирване. Али је ипак у томе часу Ксенопулос побрао највише успеха и изнео на сцену највише уметности. МИ оригинални хуморист »Двају Оставштина«, иронички песник »Скупидијада«, и романописац »Тајна Босфора«, П. Димитракопулос истакао се као јаки драмски писац.

Међу хумористима, гране толико развијене у грчкој књижевности, потребно је споменути Ласкаратоса, те Ј. Суриса; овај последњи издаје, сам и у стиховима, аристофански лист »Ромиос« (»Грк«), у коме радо исмејава и шиба своје земљаке. К овој врсти може се прибројати и популарна »Паneca Јованка«, написана од Е. Рондиса. Сурис је посебна и савршено аутохтона фигура, као што је био и А. Пападијамандис, чија се природна и инстинктивна уметност приближује Теокриту и Достојевскоме. Али ниједан ни други нису се држали у свему ни школских ни популарних рецепата, већ су пуштали на вољу својим часовитим расположењима. Напротив, Коста Паламас припада сав несамо пучком језику већ његова песничка инспирација носи у себи ознаке које превазилазе границе његове домовине, тако да уистину његов реноме постаје европски. Нема сумње да њему увек недостаје оно нешто нацијонално што даје карактеристику поезији Сотириса Скиписа, и што толико увеличава химне Ангела Сикељаноса, који су, уз непрежаљенога Кристалиса, најсавршенији узори модерне песме грчке земље. У њиховој се поезији сусреће све оно што је кроз столећа представљало величину јелинских књижевних реализација, а то је: милина, љупкост, смисао за фрапантни детаљ, љубав јасних и одсечених линија, емоција мисли. =

Али ако савремено Јелинство доиста тежи затим да оствари своје интегрално откупљење, да суделује, и чак да дели судбину модерног света, онда је њему неопходно потребно да се ослободи старих несугласица, да прекине са столећним везама. Оно нема друго до да од два језика направи један језик, који ће схватити и говорити цела нација; то је, уосталом, програм који је прокламовала и ревија »Техни«, још године 1899, и те се идеје сусрећу већ од десет година на страницама ревије »Моштаз«, То је била и теза преминулог Психарија, који ју је истицао у свим својим делима, романима, есејима, и филолошким студијама.

Нема сумње, да је данас пучки језик у сваком погледу показао снагу и способност да изрази све, па и најинтимније и најтеже осећаје, и да је он себи посве осветлао лице испред мртвог академског језика, који га је досада држао у маћухинској позицији. Толико је истина, да је он, према једној

363