Nova Evropa
тем од онога који је препоручивао писан чланка; Кроче се у надању
преварио, а победио је Данунције, — и не само у Италији. Да ли на корист или на штету Италије, и човечанства, то ће скора будућност показати, БР
Чињеница, коју бих хтео овде да објасним, иако има везе са књижевношћу, и за неко време детерминише извесне уметничке мотиве и многе антиуметничке грдобе, јесте пре него ли књижевна чињеница — ствардуха. Али зато што је у врло тесној заједници са књижевношћу, и што се огледа првенствено у књижевним манифестацијама, ствара она, на двоструко контрадикторан начин, »значај«, тојест један од значаја, али тиме не мање значајан, најновије талијанске књижевности.
На први поглед, данашњи духовни и литерарни живот Италије дели се на два перијода: први је одређен, кронолошки, од 1865 до 1885 (или од 1870 до 1890), а други од 1885 (или 1890) до наших дана; тако да се први може да сумира, или обележи, именом ЏозуеКардучи, а други тријадом Данунције, Фогацаро, Пасколи. Нема сумње да би било илузорно упоређивати, тачку по тачку, један перијод са другим, и педантно утврђивати суперијорност једнога перијода над другим, јер они у ствари садржавају један и исти процес, који треба да схватимо... Али ако се ипак учини поређење између ова два перијода, која су иначе доста различна, онда ће требати свакако похвалити већу суптилност и спиритуалну тананост новијега перијода. Али ће требати у исти мах забележити и једну разлику између једног и другог перијода, коју не бих знао, у краткој формули, да изразим друкче него да кажем: да у перијоду који је ближи нама, те у коме још живимо, душе ветар неискрености... |
Оставимо, међутим, уопште настрану онај први перијод, перијод политике, односно херојског паганства Кардучијева, веризма, позитивизма, и ерудитизма, — све су то били главни облици талијанског духовног живота из онога времена, облици сада већ застарели, од којих у наше дане сусрећемо тек заморене епигоне. Сада (CELI. у следећем перијоду, који још траје), показују се— у уметности, у филозофији, у историјским студијама, — психолошки типови посве друге врсте. Немамо више ни тип патријоте, ни веристу, ни позитивисту, већ имамо империја. листу мистика, иестету, или како се све још другојачије називају, са мноштвом особина и различним именима. Сви они, под разним именима и свакојаким маскама, допуштају да им се види једна заједничка физијогномија:
79