Nova Evropa

они су сви радници једне и исте индустрије, — велике индустрије празнога. Саберу плод, односно први материјал, па га спреме за израду, и онда га шаљу даље, да прође следеће фазе: сведу га на облик манифактуре, излажу га у стакленим излозима, па га нуде на продају намамљеним купцима. Шта они управо хоће» — А ко то зна! — Мистик је католик, неокатолик, фрањевац, аскет. Али, ако каже за себе да је католик, не терајте га превише у теснац, не испитујте га о основним идејама католицизма, нити га питајте да ли верује у Христово божанство; а ако је фрањевац, или аскет, нека се од њега не тражи да буде уистину сиромашан, или да озбиљно мисли да се повуче у самоћу, па да живи од милостиње. Они јесу католици, али у извесном смислу, и добро се чувају а да би га дефинисали; фрањевци су, опет у извесном смислу, који и jecTe H није онај што га придајемо Св. Фрањи; аскети су, и воле аскетска испаштања, али у књигама, где их налазе описана, и презиру активан живот, само што у њему учествују на свој начин, и што се вечно туже да не учествују довољно. Империјалист хоће да увуче Италију на судбоносне подвиге, хоће да згази демократску животињу, хоће да осваја, да ратује, да пуца, да просипа море крви; али ако га запитате, противу кога, и зашто, и са којим средствима и за које циљеве намерава да подигне толику узбуну, он онда побесни, и своје топове речи обрће противу недотупавнога питача, јер он осећа да би његови програми о владању и рушењу изгубили сву своју умишљену величину, и да би се убрзо распрсли као бобуци од сапунице, ако би их се хтело одредити историјски. Естет, ако је и уметник, он очијука с уметношћу која се не изражава ни речима ни линијама, а нити бојама, __- са ремек-делом које још није учињено, већ само снивано, или које ће тек да буде снивано, а неће бити никад учињено. Ако је критичар, он објављује уметничку критику која прелази преко језика на коме је дело писано, или преко линија које је уметник нацртао; она стоји исто тако изнад и изван кукавне ерудиције, као и изван критике са филозофском подлогом, она се пише без застареле и немогуће методе, падајући у одушевљење, у усхићење, у пијанство, у екстазу, а губи се у дитирамбу који стварно и не значи ништа већ постаје дитирамб дитирамба, ритам ритмике. Ако се рекне томе »уметнику«, да покуша учинити нешто јасно и једноставно, он ће почети да се исповеда како је немогуће продрети у освећену сенку храма уметности. Ако се истог критичара замоли да вам положи рачуне о властитим тврдњама, или ако му се укаже на стварне грешке и лажна тумачења која му из уста излазе, он ће одговорити, да цензор још није дошао до такова ступња савршенства у

80