Nova Evropa

Друштвени преглед.

„Школа и сведочбе",

У јулској свесци »Нове Европе« изнио је Г. И. Брихта своје назоре о вриједности школа и диплома, и дошао је до исправног закључка, да би људе требало цијенити и унапређивати по њиховим способностима, а не по школовању и свједочбама. Ипак, потребно је расмотрити, да ли је школовање и испитивање, на које се писац чланка обара, одиста тако лоше и безвриједно, и да ли га треба укидати.

Велика је истина, да диплома још не оспособљује човјека, и да и најодличнији ђак може у животу да посве затаји. Међутим, мишљења сам, да је криво отуда закључивати, да мора вриједити обратно, т. ]. да су људи без свједочаба и титула стручно способнији. Истина је да су врло многи људи без школског васпитања, као самоуци, постали велики ствараоци, односно мислиоци; али то су већином генијални људи, а за те ионако данашња школа није, будући да им редовно само смета у њихову наглом развоју. За такове људе потребне су посебне школе (у духу Освалдове »културе генија«). Школе имају бити удешене за просјек; а будимо искрени, тај просјек чини ипак готово 99% % свих људи.

Питање је сада, да ли су школе и универзитети, са свим својим испитима и свједочбама, баш сасвим сувишни» Лако је рећи: укинимо испите, а оцјењујмо људе по стручној спреми. Другим ријечима, не гледајмо више колико је ко година просједио у школским клупама, већ гледајмо само што ко знаде. Кад би се то конзеквентно провело, и кад једног дана више нико не би требало — ако неће — да иде у школу и на универзитет, и кад се не би више полагало испите, држим да би се дошло до страховитог изненађења: нашло би се, да нема стручно способних. Јер, не треба се заваравати: врло мало ђака у школи учило би — кад не би морало. Не мислим тиме да чиним криво ђацима; то је карактеристика млада човјека, који је у развоју, и који се тек одгојним путевима мора поучити учењу. Осим тога, у средњој школи — напримјер — учи се много тога што је основом за будуће образовање; тај основ може појединцу, који за то нема дара, бити и те како досадан, па ко би га онда могао присилити да то учи кад не би било испитивања» Уосталом, моје је искуство да су, нарочито у егзактним наукама — напримјер у математици — имали успјеха само строги испитивачи; таковим су професорима (ако баш нису Купфери, како их је описао Тћогђегб у свом »бећи Пег СЏегђег« ђаци редовно захвалнији него они-