Nova Evropa

било и пет конзулата, од којих два у Џелалабаду и Кандагару, на самој индијској граници. Први захтев Енглеза, приликом отварања коначних мировних преговора са Афганцима (после трећег енглеско-афганског рата), био је затварање ових конзулата на граници. Захтеву је удовољено. Али се у осталим дипломатским уредима број чиновника попео године 1926 на 75, а — заједно са агенцијом Комесаријата Спољних Послова на Памиру и са Конзулатом у Каш-

гару — број совјетских дипломатских службеника близу индијске границе досиже 97, док их је у исто време у целој Немачкој било 84, у Енглеској — 42, у Пољској —

31 (према бупету, Народног Комесаријата Спољних Послова за 1926). Совјети су поклонили емиру Аманули једну радио-станицу и јефтино су му продали неколико аероплана, са којима су послали и екипу радио- и аеро-инструктора. Између Ташкента и Кабула отворен је редован ваздушни саобраћај, проведена су извиђања ради градње железнице од руске границе у дубину Афганистана (КушкаГерат), и изграђено је неколико друмова. Године 1924-5, три велике партије совјетских истраживача, на челу са једним познатим агрономом, проучавали су тле и биљни свет оних делова Афганистана који се налазе на индијској граници. Једна научна агрономска књига, коју су објавили чланови Експедиције, садржи 318 фотографских слика, 6 мапа, подробне описе маршрута, и т. д. (проф. Вавилов, »Земљораднички Афганистан«). Совјетско-афганском пријатељству учинила је крај револуција против Амануле. За њено време, руски авијатичари узимали су активног учешћа у бојевима против револуцијонара, наоружаних енглеским пушкама и бомбама. Свршетак револуције обележен је са два факта, којима додуше није утврђена одговорност Совјетске односно Британске Владе: 1) афгански револуцијонари провалили су у Туркестан, па су покушали да тамо подигну антисовјетску побуну, и 2) на седници Индијског Парламента, у групу енглеских чиновника бачена је бомба. Односи између Совјета и садашњег Емира нису јасни.

За рад у Тибету, Совјети су искористили услуге старих агената руског царског Министарства Спољних Послова, Хамба Афгана Доржијева и Зеремпила, који су раније више пута обављали тамо озбиљније послове, па добијали награде од Николе |.

Као образац оваког »дипломатског« рада може да послужи рад посланика у Кабулу Раскољњикова, који је за време једне од наредних побуна племена северо-западне Индије сматрао да би »безодвлачно давање оружја и новца имало огроман значај« (депеша Посланика Комесаријату Спољних Послова од 17. П. 1923), те је сам почео да остварује

165