Nova Evropa

индустријских штрајкова раде заједно са властима. — Ова општа схема изазива низ контроверза око питања, у којој је мери буржоазија већ сада контра-револуцијонарна, уколико је могућан савез између радника и сељака, и т. д.. Та су питања изванредно важна за практично извођење рада у припремању револуције, па је разумљиво да се у Москви између вођа Коминтерне воде о томе бескрајне дискусије. Између ових вођа истичу се и два Хиндуа: Абони Махарји и Махендра Нат Раи. Они се међусобом не слажу, а обојицу оптужују руски комунисти да не знају довољно љењинизма и марксизма с обзиром на оцену прилика у Индији. Различна схватања воде томе, да су практичне мере које примењују у Индији агенти Коминтерне доста противуречне, иако имају заједничку тенденцију да потпомажу све што је радикално.

Године 1921, у Москви је образована индијска Комунистичка Странка, која је — до године 1927 — имала у Индији 8 до 10 хиљада чланова; њен буџет је већ прве године износио 120.000 фуната (нота Керзона од 8. У. 1923). Њен утицај на радничке кругове ипак није велики. Може да се каже, да »у Индији нема Комунистичке Странке, ни уопште странке радничке класе. Разуме се, постоје емигрантске комунистичке групе; али су оне сасвим ван додира са радничком класом Индије« (А. Махарји »Енглеска и Индија«). Али се свакако на стварању Странке ради навелико. Поред тога, комунисти — почев од 1924 — организују по појединим покрајинама такозване радничко-сељачке странке у чему имају успеха. У ове странке увучени су левичарски елементи главне нацијоналне Странке Свараписта, чиме се она сама јако ослабљује. Комунистичка и Радничко-сељачка Странка помажу градске штрајкове и сеоске немире, као школу класне борбе за одлучно освојење власти у току идуће, социјалистичке, перијоде Револуције. Истовремено они стоје за леђима и свих терористичких организација које воде борбу против Енглеза, као што су например »Индијска Револуцијонарна Армија«, или »Лига Младих Другова«, која је примила програм једног од најреакцијонарнијих индијских нацијоналиста, умрлог Зајпат Раи-а. Ово је утврђено многобројним парницама по кривицама терориста (1929), у Лахори, Ахмедабаду, Пешавару, и Мејруту (»Тшез«, и московска »Правда«, за годину 1929). Комунисти, разуме се, оштро негативно просуђују тактику »пасивног отпора« Гандија. Пасивни отпор ипак води ка насилним сукобима, али се сила примењује неорганизовано и непотпуно. Они се у погледу »пасивног отпора« позивају на искуство Руске Револуције; и одиста је занимтљиво упоредити држање извесних руских и индијских

167