Nova Evropa

носа и инспирације. Наука о открићима популаризована је низом лирских импресија, и кроз филм новинске репортаже. Литература пута није само у обичном и основном путопису; она је, сада, постала основом романа, новеле, чак и драме. Није путопис само статистичка анализа духовно-економскосоцијално-политичких проблема и објективни интервју личности и догађаја, већ је конструктивна претпоставка лирској композицији и књижевном хармонизовању осећаја и проживљавања. Литература пута последње је сведочанство нашег још увек неодређеног часа. Она испуњава најактуелнија и најпикантнија издања и најмодернијих и најконзервативнијих издавачких кућа.

Како рекосмо, Пол Моран је био први. Са својим синтетички-рапидним и интензивним страницама »Њујорка« (Париз, 1930), он је развио до савршенства овај облик, решивши проблем путописа на врло карактеристичан и досада најуспелији начин. »Њујорк« је дивагација лиричара, сведена на битни минимум, синтеза најдиспаратнијих екстрема, резултанта из понајтежих проблема, експозе расположења, објекат најсубјективнијих импресија. Пол Моран је путописни стил Андре Жида навео на нову погибељну стрампутицу, на којој само он може да се снађе. Већ последњи Жид (у »Путу у Конго«, 1927) морао је да крене тим правцем, и да се одрекне својег леопардијевски лирског и нихилистичког »Пута у Ништа« (»Уоуаве 4 Џпеп«, 1893), изјавивши се, на концу, социјологом и симпатизером новинара-анкетиста! Моран је Жидову прозу, с помоћу својих »Ошуег! Ја пшћ« и »Еетте Ја пш««, кроз небулозну али карактеристичну маглу Ha »Rien que la фегге«, сталожио у свршеном, изграђеном, и устаљеном »Њујорку«. Коликогод он изјављивао, да је »Њујорк« заправо научно и објективно простудирана теза за његове последње »Сћатрлопз du топде« (Париз, 1930), он је, свеједно, у »Њујорку« дао врхунац модерног путописа. Збирка запажања, хрпа идеја, и прегршт закључака. Европа постављена пред свест Америке. Каотични Словен би посрнуо; Немац би се изгубио у синтезама цифара и аналитичких проналазака: без закључка и без краја. Средоземац Пол Моран не заборавља ни на што, — ни на цифре, ни на проблеме, ни на историју, ни изворе, ни живот, ни земљу, ни људе; да у дубоком сутону својих закрвављених импресија закључи, како је живот Европе омогућен и загарантован једино очувањем њене властите традиције, одржањем њене специфично и изразито европске битности. Између Европе и Америке, између Париза и Њујорка, нема компромиса. Москва је фатална грешка. Хтети американизовати Европу, значи судбоносно погрешити. Пол Моран сведочи

174