Nova Evropa

о томе значајно, снагом целе своје бујне речитости, која се дојима освајачки и заносно. »Ја волим Њујорк« — исповеда се Моран — »зато што је он највећи град универзума, и за: то што је он насељен најснажнијим народом, јединим који је после Рата успео да се организује; јединим народом који не живи на рачун своје прошлости, јединим који не руши већ напротив уме да гради. Спортски елан одушевљава све ђаке историјских школа, да у ХМГ столећу буду Шпањолци, у ХУШ Енглези, а Французи код Остерлица. То исто одушевљење сили нас да сада, барем за неколико чаcaka, будемо Американци...« А затим ова величанствена перспектива једног велебног упечатка: »Мајка Европа је у току историје слала у Њујорк ону своју децу коју је она хтела да казни: хугеноте, квекере, сиромахе, жидове, или још једноставније — злочинце и кадете. Она се надала, да ће их, на тај начин, затворити у црни буџак; а то је, напротив, била шкриња са слаткишем. Данас су се та деца угојила, — она представљају средиште света. Она су престала постојати као изоловани колонијалци, израђивани од целог комплекса нижих од себе; она се више не плаше да их се назове провинцијалцима, и да их се исмејава. Носталгија за мајчицом домовином ишчезла је из њихове свести. Центар Веста и Калифорнија не говоре нигда о Европи.« И на концу: »Цео амерички живот сличан је машини за емоције. Има више емоција за један дан на Бродвеју него ли у свих четрдесетосам држава Уједињене Уније... Њујорк је конац Доктера Окса. Ко зна, да ли се тај град, пренапуњен и сатуриран оксигеном, неће распрснути једампут! Можда ће једнога лепог дана овај вертикални град да се изврне наопачке, и ми ћемо се пробудити... Ништа не може да уништи Париз, вечно нов. Париз постоји у мени. Он ће постојати и против воље Бога, као што разум постоји... Али ја нисам увек сигуран у овој величанственој палачи која се зове Њујорк. Ко зна, можда је то ипак био сан, чудотворан покушај, пролазна нека ренесанса, диван пургаторије«... i

Иза Пол Морана, Лик Диртен (Тис Пигба1п). Пре неколико година, у његовој »Другој Европи«, први пут је лојално и савесно узета у одбрану Русија од неправедних оптужаба западних плаћених пискарала. Он сесада враћа из Индокине, са својим »Белим боговима, жутим људим а« — »Dieux blancs, hommes јаџпез« (Париз, 1930), износећи дубоко осећан процес жутог проблема и његових трагедија. Какви и колики контрасти између страница Моранова и Диртенова путописа! »Њујорк« је савршена и екстремна победа квантитативнога, најузвишенија пјесан успону материје; Диртеново је сведочанство трагика компромиса: беда човека који је у сенци белих богова остао роб, илот

175