Nova Evropa

Ниче о инспирацији,

и његова »Песма у ноћи«.

Има ли ко, при крају Деветнаестога Века, јасан појам о томе, шта су песници старих времена називали инспирацијомрг Ако не, описаћу је ја. — Ко има инспирације, тај би, и са најмањим остатком сујеверја у себи, једва умео да се одбрани представе, да је чисто оваплоћење, само гласник, само медијум, надмоћних сила. Појам откровење, у смислу да изненада, одједампут, са неизмерном сигурношћу и финоћом, нешто постане јасно, видљиво и чујно, што у дубини душе потресе и преврне, описује напросто стање ствари. Чује се, а не тражи се; узима се, а не пита се ко пружа; као муња севне мисао, као да тако мора бити, у облику без околишења, — никад нисам имао да бирам. Усхићење, тако страховито напрегнуто да се понекад претвори у бујицу суза, при чему корак и нехотично час јуриша, час се успори; потпуно вансебно стање са потпуно разговетном свешћу о томе како пролазе телом безбројни жмарци и најфинији дрхтаји до у пете; дубоко осећање среће, у којем ни најболније ни најмрачније нема дејство супротнога, већ се чини условљеним, изазваним, као потребна боја посред толиког обиља светлости; инстинкт ритмичких односа, који се као лук свија изнад широких просторних форама при чему је дужина, жива жеља за што дуже разапе тим ритмом, готово мера за моћ инспирације, нека врста изравнања између притиска и напетости... Све се дешава несвојевољно у највишем степену, али као у неком бурном осећању ослобођења, неминовности, моћи, божанствености... Најчудноватије је притом несвојевољни избор слике, присподобе, — нема се више појма о томе шта је слика шта присподоба, све се намеће као најближи, најтачнији, наједноставнији израз. Изгледа одиста, — да се послужим речју Заратустре, — као да ствари саме долазе и нуде се на поређење... То је моје искуство о надахнућу; не сумњам да би требало ићи столећима унатраг да бин се когод нашао ко би ми смео рећи: »То је и моје...

*

Лежао сам неколико недеља, једну за другом, болестан у Ђенови. Онда је дошло једно нелагодно и тужно пролеће у Риму, где сам животарио — није ми било лако. У ствари, нисам никако волео то за песника »Заратустре« најнеприличније место на свету, које нисам својевољно одабрао. Покушао сам да побегнем, — хтео сам у Аквилу, појму супротном Риму, основаном из непријатељства према Риму,

140