Nova Evropa

O, bad bih bio faman, i mračan Pao noć! Kabo bih sisajući ležao na бтифшта зреНозн! |

I još bih i vas blagosiljao, vi sifne zvezdice, i sueflaci na nebu! — i bio bih blažen s vašeg freperenja.

Ali ja živim u suom sopstuenom sjaju, ja upijam ponovo u sebe plamenove hoji iz mene biju.

Ja ne znam za sreću onoga hPoji uzima; a česfo sam sanjao da je još veće blaženstvo uhrasti nego uzeH.

U tome je moja sirotinja, što se moja ruba nibad ne odmara od davanja, u fome je moja zavist, što vidim oči Боје čehbaju, i gledam u noći čežnjom obasjane. ;

O da zla udesa sviju boji udeljuju! O da pomračenja moga sunca! O da čežnje za čeznućem! O da grdne gladi posred sitosfi!

Oni primaju od mene: ali zar ja dodirujem fime dušu njihovu? Provalija zija izmedju davanja i primanja; a najmanju provaliju freba preći najposle.

Glad niče iz moje lepote: hfeo bih da zadam bola onima Pojima svetlim, hteo bih da poharam one hojima delim: — faho me mori glad za pabošću,

Hoću da povučem rubu Pad joj se druga ruha već pruža na susref; oblevam, hao što ohleva vodopad, još u padanju: — fabo me mori Slad za pahošću.

Na tabu osvetu smišlja moje obilje: taka podlost izvire iz moje osame.

Moja sreća u davanju zamrla je dajući, moja se vrlina zasifila sebe same u suome obilju!

Onaj boji uveb daje, u opasnosti je da izgubi sfid; u onoga Poji uveb udeljuje, ruha i srce ofvurdnu od samog deljenja.

Moje se obo ne preliva više stidom onih što mole; moja je ruba ofežala odviše za drhtave ruhe što se pune.

142