Nova Evropa

više ona dobra i nasmejana Italija na koju smo navikli, već jedna druga, zamišljena i mamrgodjena, ozbiljna i krvava. Vidimo bujicu mladosti, koja se kreće uznemireno i patetički, željna novih rezultata i novih zemalja, ali ne vidimo odredjen pravac kojim ide, i metu njenih želja, — vidimo ono što je tu, ali ne vidimo, ni izdaleka, ono što ima da dodje. A ipak će ono što ima da dodje, kako reče Misiroli, doći, uprkos svih naših napora, telesnih i duševnih ...

IT još je nešto jasno. Ova današnja Italija sita je, očigledno, sentimentalnosti, šetnje tisuća hodočasnika i člobtroterA, koji joj pevaju pesme o njenoj prirodnoj lepoti, i koji joj ljube papuču kao nekoj trubadurskoj princezi; dojadilo Joj, i ona hoće da progovori i drugim jezikom. Treba razumeti i tu duševnu potrebu i poštovati osećaj koji dolazi iz dubine. Možda je baš ona, ovaka, pozvana da prevrne i obnovi vrednosti, i da ostvari svoj stoletni san! Možda će iz kaosa i Бипсапја, 12 роremećenih pojmova i razbarušenih teorija, izaći nov smisao, 1 javiti se poslanstvo za Italiju sutrašnjice? Nije moguće da ova zemlja koja nas ushićuje i zanosi već foliko stotina godin, i privlači mirisom svoga neba i svoje tradicije, da ova zemlja Danteova plača i Jakoponove svetačke mistike, Gjotova primitivizma i Mikelangjelova uskipela besa, da ova dobra zemlja večnih lutanja i večne zagonetke nema ništa više da kaže. Ona otpočiva, odmara se za čas, pa joj treba mira i vremena, — zato nam okreće ledja, i moli nas da ju ostavimo samu, da se pribere., A nama, u ovome času, kao u nekom dalekom prividjenju, izlazi na oči lik jednog nepoznato8S starca u jednoj prekoarnskoj krčmici, koji nam je u zadimljenom i sanjivom sumračju govorio, jednom prilikom, patetički zanosno: »Volite ovu Italiju i kad vam kažu da je zla ı opaka; ne verujte im, oni lažu, jer ona Je dobra, i previše dobra! .,..« Ko zna, možda je nepoznati starac imao pravo,

Bogdan Radica.

На којој су страни „варвари“ '

Незапамћена свирепост и циничка окрутност у поступцима фашистичких власти према недавно на смрт осуђеним истарским омладинцима напунила је дубоким болом све пријатеље талијанске културе. Одакле та суровост у народа са тако свијетлим културним традицијама» Ове појаве не можемо да друкчије објаснимо до констатацијом, да савремена Италија преживљава једну акутну моралну кризу.

Душевна пометеност савремене Италије има свој коријен још у предратним временима, у перијоду Данунцијева

202