Nova Evropa

видимо једну од оних историјских перијодичних културнонегативних етапа које је, у драматском ритму историјског збивања, први констатовао баш талијански филозоф Вико, — етапа у којима перијоде високог културног развитка замјењују епохе варварства.

Недавно, париски »Ге Маџбп«, говорећи у уводном чланку о бољшевизму као о директној организацији нецивилизације, међу другим његовим значајним цртама, наводи и ову: »Сви напори цивилизације, прије свега, смјерали су нато да ојачају индивидуалну слободу, јер нема опћег напретка без личне слободе, јер право на мисао потиче снагу стварања, јер најбоља је она дисциплина која је слободно призната, јер нема реформе без критике. Совјети су уништили право ријечи, право стварања. Они су свели индивидуум на стање машине, они су га унизили до ропског стања. Они су бацили свој народ натраг у предисторијска времена ропства, поживинчености, и бича.« Не потсејећа ли ова карактеристика, у многим цртама, на данашњу фашистичку Италију2 Јер, што значи друго до варварство цио поступак фашистичких власти и фашистичке штампе наспрам младих људи, који су, на крају крајева, штогод мислила о томе фашистичка Италија, урадили оно највише што може да човјек уради, тојест који су се жртвовали за једну идеју» Не претјерујемо и не клевећемо ако констатујемо, да је при свему томе особито ударала у очи несташица сваког питомијег и племенитијег осјећања, које се обично исказује и осуђеним разбојницима. Да се збиља не ради о претјеривању и клевети, најбољи је доказ чињеница, што је начин суђења и извршења казне изазвао оштре протесте у цијелој европској штампи без разлике.

Фашистичка штампа није нас нимало штедила поводом посљедњих догађаја, частећи нас погрдним називима »варвара«, »дивљих хорда са сјевера«, »инферијорног народа«, И. т. д.. Фашисти су мало или нимало научили од својих филозофа, који тврде да историја не познаје ни суперијорних ни инферијорних народа, већ да сваки народ, као конкретизација и отјеловљење опће духовности, има своју задаћу и своје мјесто под сунцем божјим. А да Југословени — мимо свих својих мана, неизбјеживих код једног младог народа, — имају све услове за то, мислимо да можемо без самохвалисања устврдити, показујући особито на нашу новију историју. Ко одиста заслужује име варвара, ми или фашисти, најбоље ће се видјети упоређењем тона фашистичке штампе са држањем нашег јавног мишљења. Наша штампа није никада изгубила присебност идентификујући фашистичко махнитање са историјском улогом коју је талијански народ играо у развоју европске културе, те је увијек знала да раз-

204