Nova Evropa

о чему се ради, па се претварају као да се старају за опште добро. Што оштрија борба утолико бољи материјални успех новина, те у многим случајевима, нарочито у политици, борба поуздано не би прелазила у тако неприкладне форме да ју не воде и не пооштравају новине својим међусобним сукобима око властитих интереса. Нико не тражи од новина да буду професорска катедра, те да потпуно мирно и беспристрасно, академски, расправљају о дневним догађајима и проблемима на дневноме реду. Њихова мана није у томе што им недостају ова својства, већ што им недостаје и свако поштовање према њима. Место доказа, оне оперишу сугестијом, те управо натерују своје читаоце на извесне погледе, извргавајући супротне руглу, ако већ не могу да их прикажу непоштенима. Сваки лист рачуна на своје сталне читаоце, које је већ претворио у своје једномишљенике или, још тачније, у своје следбенике; ови добијају у руке, најчешће, само тај »свој« лист, па и за сваки сукоб сазнају само из њега, где су супротни погледи изложени тако да се дају лако опровргнути. Услед овога, новинарско перо постаје све

несавесније а новинарски тон све дрскији; и — напокон служе се новине противу својих противника најмоћнијим и најстрашнијим средством — прећуткивањем.

Наравно, има на свету и данас још новина које не одговарају горњој слици, али су оне изузетак од општег правила. Оно међутим што се данас зове »светска штампа«, и што рефлектира на улогу »велике силе«, спада у опште правило, и слаже се међусобом и са изузецима само у једноме, — у борби противу макакова ограничења слободе штампе, јер ту целокупна штампа брани једнодушно свој опстанак.

Међутим, откако је престало јавно мњење да регулише односе између живота и догађаја на једној страни и штампане речи на другој, те рђави плодови штампе којој је све дозвољено све више гуше оно добро што нам га она доноси, намеће се питање, да ли није потребан нов регулатор, и у чему би се он састојао» Потпуно смо свесни ефекта који мора изазвати међу новинарима сваки предлог који говори о ограничавању слободе штампе, и колико је одијозна ствар препоручивати враћање на раније стање након што је битка — како се чинило — извојевана и свршена заувек. Али, да се добро разумемо. Не ради се нама о успостављању старе цензуре, нити је реч о повратку у стање потлачености и опскурантизма, већ о томе, како и на који би се начин дало постићи да слободна реч служи опет својој правој сврси добру у свим његовим појавама и формама, а не себичним циљевима и интересима пословних људи, којима је више стало до њихова профита него до опште ствари и друштвенога морала. Да бисмо на ово важно питање могли наћи

355