Nova Evropa

дност и важност и све оне значајне резолуције, прихваћене у економској, интелектуалној, социјалној и другим секцијама Конференције. Стварност ове Конференције, осим тога, била је необично наглашена држањем извесних представника свагдање политике, који су дали доказа о реалнијем схватању и могућности директног решавања појединих истакнутих проблема. Став, например, који је према Конференцији заузео Г. Веницелос (у својству Председника Грчке Владе), поправивши својим најновијим држањем своје раније држање; па затим, Друштво Народа, пославши сталног званичног посматрача; и напокон, предлог свих представника на Конференцији, да се започето дело пренесе на одговорне и званичне кругове Балкана, превазилази свакако наговештања о »утопијама« неколицине занешењака, те мора присилити на размишљање све оне који у политичким комбинацијама рачунају са горњим факторима. Али и ми, који се не оду шевљавамо сувише наглим тражењем конкретности и брзим званичним посвећењем сваке добре идеје, те који бисмо више волели да још неко време прође у духовном сазревању и разбистравању појмова, могли смо, у пријатељском држању сакупљених балканаца, да уочимо залог једне трајне духовне заједнице, која неће моћи тако лако да изгине, те која ће фатално морати допрети до својих максималних резултата, ма шта се још сутра имало десити. Одушевљавао нас је нарочито поштени лик једног Папанастазија, чије смо искрене намере још од пре познавали; његова надахнута личност доминирала је овим манифестацијама пробуђене балканске свести, и давала им је обележје једног идејног веровања које мора имати стварних последица. Речи које је он упутио балканским народима имале су у себи сву привлачност снажног властитог уверења, које кад-тад носи реалне плодове, јер, коначно, и претече као и реализатори, и сањари као и творци, и пророци као и они који учествују у остварењу пророштва, маколико се причињавали утопистима, заузимају своје једнако вредно и једнако важно место у историји људске мисли и људског рада. Идеја балканског зближења, пројектована на заседањима Прве Балканске Конференције у Атини, имала је неминовно да прође кроз утиске Делфијског Светилишта. Делфи су, чини се, поново дошли на дневни ред модерног европског и — у овом случају — специфично балканског живота. Они су и у овом балканском пробуђењу оживели својим мистеријозним сјајем историјских "комбинација, дозволивши да се на рушевинама политичких основа — које су некада пред“ стављале средиште света, и које су'у себи идентификовале исте напоре других епоха, — посвети идеја новог балканског братства, које би имало да у "недалекој будућности освоји

332