Nova Evropa

_ Мдем Вацлавским Наместима, где све бруји од масе света, од трамваја крцатих људи, и од аутомобила који пролазе у бесконачним редовима. Ми смо у очи Божића, и свет весео и безбрижан јури у поворкама да си набави разне потребне ствари; пролазнике маме укусно и богато уређени излози огромних и сјајних радња. Застајем пред једним излогом; — то је рекламни излог великог биоскопа, пред којим стоји гомила света: данас је премијера у Немачкој забрањеног филма по роману Ремарка »На Западном Фронту нема промена«. Још ми је у јасној успомени, као да сам га јучер читао (види у »Новој Европи« ХХ, 269, мој чланак »На рубу смрти«). Треба да га видим. Дођем до благајне, — готово све карте већ продате. Сала је дупком пуна, и пуниће се још дуго по три пута на дан. Некако напрегнуто, као без даха, чисто са страхопоштовањем, свет гледа филм, и слуша онај каос гласова, почев од грувања топова и грмљавине експлозија топовских зрна, уколико не разуме уосталом добро обрађени и веома рељефни енглески текст тонфилма. Ређају се визије: разред, гимназијалци, голобради, лепо обучени, питоми, слушају са запетом пажњом ватрени говор свога професора Канторека, који их позива на жртву, у рат, у смрт: »Слатко је за отаџбину мрети«... Он их хипнотише, своје младе слушаоце, тај фанатични Канторек, и на лицима младића виде се промене расположења. Један прекида неодлучност: »Ја идем!«. А за њим иду готово сви; само онај јадник, који најивно и весело изјављује да неће да иде, извргнут је руглу, па мора и он, и ево га већ у општој гомили, где јури у команду да се пријави као добровољац... Онда она мучна војна обука и злостављање идеалистичких младића од стране садистичког фелдвебла. Већ је помало избледео младићски занос, и јавила се нека сумња код војника-дечака. Затим, на теретном аутомобилу, јуре негде по друму у Фландрији, и први пут клоне глава под шрапнелом која долази с инферналним звиждуком. Затим, у подземном заклону, сцена лудила, када многи младићи хоће пошто-пото напоље, у сигурну смрт, јер се не може више издржати. Па сцена истребљавања пацова... Па напади и контранапади, читаве стотине војника лете, као мале луткице, у зрак и гину, тако да им се више неће наћи ни трага. Борбе на гробљу; војници, скривени усред разлупаних сандука и растргнутих лешева... Затим, опет сцене у болници; незаборавна епизода са чизмама што их је добио један од младића баш онда када је већ без ногу, јер су му ноге ампутиране... Затим Паул Бемер (главни јунак) како убија француског војника у једној јами између положаја, а онда чита оно писмо жене убијеног Француза... Његов повратак кући, повратак на фронт, и смрт: »Он је пао октобра 1918, једнога дана