Nova Evropa

Фереро о Светском Миру.

(Овај чланак изишао је у париској „Кеуџе Bleue" on 1. марта 1930, написан од Г. Х. Родије-а — С. Ниђел-Кофег. — Ми га доносимо према изводу у „Пле Аџзјезе“ за јуни 1930.)

Гуљелмо Фереро борави у Паризу, — то је одиста знак времена. Он је највећи специјалист за политичке болести, од којих с времена на време болује наш социјални организам; он је поуздано најбољи клиничар којега је имала Европа после Токвила.

Нема ревноснијег заговарача мира, међународног споразумевања, и Друштва Народа, него што је Фереро. Целокупно његово дело развија се око једне средишне мисли, око: мисли напретка, коју је додирнуо први пут још кад је писао своју Историју Рима. Кад се звезда Рима дизала на светском небу сипајући своју светлост на све шире појасеве земље, означавали су савремени књижевници то дизање перијодом декаденце: у доба Августа, као и у доба Антонинуса, говорили су једино о корупцији, чезнући за искреним и херојским прошлим временима Нерве и Емилија Паула.

Несвесно су ти критичари нових нарави изнели на тапет проблем напретка: да ли се састоји напредак у одмереном идеалу квалитативног савршенства, или у неограниченом идеалу квантитативне моћи, — у избору елите која се успела на највиши ступањ, или у дизању животног нивоа велике масе; у предности духовнога или у првенству привреднога, у тежњи за максимумом културе или за максимумом праведностиг — Сваки одговара на ово питање према становишту историјске филозофије на којему стоји.

Шта је битно у демократији» — Битно је начин на који се решава проблем оснивања и поделе политичке моћи с помоћу идеје заступања. РНеком врстом друштвеног уговора преноси становништво једне државе политичку власт на посланике, који су одговорни јавноме мнењу, те које их може опозвати и лишити звања.

Идеји заступања у власти стоји насупрот идеја вршења власти »по милости Божјој«, на којој су почивале монархистичке и олигархијске владавине старога доба. Тада се мислило, да људске породице у суштини нису једнаке, зато што немају исто порекло. Неки људи, тако се веровало, потичу од богова или полубогова. Римски цареви, после своје смрти, постајали су божанствима, а краљеве династија Француске и Енглеске сматрали су њихови поданици посвећеним личностима, тумачећи њихову светост чудотворношћу и разним ванприродним својствима која су им приписивана. То веровање у њихово божанство и у њихово божанско порекло;