Nova Evropa

било је подлогом права племићских породица да владају „над послушним плебејцима.

Ово веровање разбило је хришћанство, које је све људе „прогласило децом Божјом, тврдећи да су и Јудејци и не„верници, и варвари и Римљани, и робови и грађани, подје_днако наследници обећања датих Авраму. Кад је хришћан„ство освојило свет, нестало је праве аристократије, осим што су се пагански назори и варварски обичаји задржали у неким земљама, поименце у германским, и живели још неко време. Тако је хришћанство постало пропагатором демокра-тије у целоме свету. То се најбоље видело онога дана кад _је човек из народа запитао сам себе: »Па где ће у рају бити _место за оне племићег...« Тиме што је прогласила равно„правност људи, па дакле и грађана, а лично право убројала међу та природна и неприкосновена права, послужила је демократија, примењујући хришћанске назоре на световни живот, идеалу достојанства и правде, задуживши тако за „сва времена цело човечанство.

На другој страни, отворила је демократија — с помоћу „општег права гласа — масама приступ к владавини државом. Она је заменила дипломацију дворова владавином јавнога мнења, које се лако даје завести осећајима и страшћу, те „постаје лаковерним и несталним. Осим тога, осигурала је „власти народа неограничено господство. Хришћански краљ "стално је био у шкрипцу, било услед основних закона своје "државе, било услед привилегија племства или клера, или "услед права сабора, те нити је могао да купи порез кад хоће нити да врбује војску. Француска Монархија 18. века издахнула је у такој уставној немоћи и несвести. Демократска владавина не зна за оваке окове. Закон, који се сматра изра"вом опште воље, прихваћен је од свих као изречно отеловљење воље сваког појединца, те отуд његова јурисдикција "нема граница. Демократска држава може, тако, да мобилише “све своје одрасле поданике који су физички здрави, и може "да сваком свом грађанину одузме 80% од имања а да овај нема разлога за тужбу, јер — у начелу — држава одређује "само оно што сами грађани хоће. На тај је начин, стављајући се у овом случају у службу квантитативног идеала, демократија изазвала модерни рат. Демократија, додуше, · смањује вероватност да дође до рата, зато што грађани демократске државе, свесни тога да бе трошкове ратовања имати да подмире својим имањем и својим животом, избе-гавају ратове за престиж, заостале из дворских времена. Али она у исти мах и умножава опасности ратовања, јер су сада ратови много страшнији, будући да најамничке војске "замењују — услед опште војне обавезе — оружани народи.

16