Nova Evropa

Право на рат.

(Познати талијански политичар Стурзо, који живи у изгнанству, написао је под горњим насловом чланак у лондонском часопису „Тће Hibbert Journal“, који излази тромесечно. „Гле Аџзјеке“ је донела извод из тога чланка у свесци за новембар 1927, који ми овде преносимо-у скраћену облику.)

_ У животу народа има један парадокс: у свако доба људи су чезнули за миром, и подавали се надама да ће овај наступити, а у свако доба водили су ратове једни противу других. Повест сваке нације, то је дуг низ ратова, који овда-онда прекида кратко мировање. Нема народа који није забележио и победе и пораза.

_ Да ли је дакле рат тешко извојевана награда за дуго

жељени мирг За оно стање мира које је тако кратко и непотпуно, тако узнемирено и нелагодно, да изазива тражење новог ратовања у нади да ће онда доћи до бољег и трајнијег мираг Или се можда човечанство врти у неком злокобном кругу, у којем стално чезне за миром а једнако запада у рат противу којега се очајно бориг — Антипацифисти, људи »практични« и »савремени«, проповедници »природнога права« и филозофи, одговарају на ова питања, да је ратова одувек било и да ће их увек бити, јер да то »лежи у људској природи«. Историчари потврђују ово излажући нам надугачко све могуће ратове који су се досад водили. А песимисти међу људима говоре о »кобном наслеђу«... : „Am се савест данашњег човека не задовољава овим одговорима, јер нагиње назирању, да је човекова воља неограничена, и у стању да савлада сваку препреку. Стога посматра и рат са два супротна гледишта: или као добро, као нешто позитивно, за чиме треба тежити, — јачина, селекција, животна снага, победа удружених енергија, господство, слава; или као зло, као нешто негативно, што треба савладати и одбацити, будући да рат значи у исти мах неред и каос, уништење живота и имања, заустављање напретка, трагедију. Обе ове струје гледају на рат као на појаву која се даје ограничити вољом, као на производ људског хтења. Ако је дакле рат зависан од људске воље, онда га људска воља може и избећи, стварајући стање у којем би право на рат било. исто тако непризнато као што је непризнато данас у цивилизованим земљама право на куповину и држање робова. Има још робова и робовања у свету, па ће још задуго бити и ратова и ратовања међу народима; али би Француска и Немачка и Енглеска, у новом оружаноме сукобу, играле отприлике исту улогу као да поново признају законитост робовања па траже да се оно регулише законима.