Nova Evropa

Међутим, ни Друштво Народа ни остали пактови и утаначења нису још извели културне народе дефинитивно из те вечите дилеме, између оружанога мира и отворенога рата. Ограничава се додуше право на ратове, али се оставља коначно одлучивање сувереној слободи држава, што је довољно да цела машинерија стајаћих војсака, ратних морнарица, и фабрика оружја и муниције и даље постоји и цвета.

Оваку ситуацију стварају и одржавају, углавном, три елемента данашњег друштвеног устројства: 1) појам суверености државе, у њеним односима према другим државама, као нешто апсолутно и неограничено; 2) »затворена привреда« државе, која је последицом предоминације једне привредне класе над осталим класама; и 3) историјска традиција, која је у вези са географским положајем, са разликом у култури и у раси, и са тобожњом неповредљивошћу историјских, силом стечених права.

Али, док ови елементи спречавају напредак у правцу социјалног усавршавања које тобоже тражи рат, има других елемената који дејствују у супротном правцу. Тако например, образовање моћних јединака у оквиру исте државе, како то чине англосаксонски народи, служи двема функцијама: првој, да осигура имунитет противу унутарњих ратова, и другој, да поларизује спољне снаге. Сједињене Државе Америчке успеле су да образују један моћан савез држава међу којима је рат искључен. У исто време врше јак утицај, посредством Панамеричког Конгреса, и на остале земље америчких континената, чиме се спречава ратовање у правом смислу речи и међу разним државама Америке ван савеза. Британско Царство је сасвим другога типа, и нема му слична у историји, ни прошлој ни савременој. У њему су нације удружене више моралним него политичким везама, без нарочитих законских одредаба или насилног владања. Начин на који се управља и влада Британском Заједницом Народа даје најбољи пример и изглед за будући заједнички живот народа уопште.

Па ипак, још и данас се и Американци и Британци ослањају на моћ свога оружја, особито на мору; иако су у својим границама укинули право ратовања и владавину с помоћу оружја, они се ипак служе њима у својој делатности ван куће, и посматрани с тога гледишта нису одмакли даље од других нација. Али, при данашњој међународној констелацији, не би могло друкче ни бити. Ту долази Друштво Народа, да својим радом унесе у данашњи систем пацифистичке склоности, и то у два правца: прво, постављањем формалности и ограничавањем оружања; и друго, стварањем мо-

ралне атмосфере у којој би се вођење рата сматрало асоцијалном радњом.