Nova Evropa

хармонији и пријатељском учешћу пучанства. 1926 имао се је Конгрес одржати у провинцији. Које би место било за то погодније од дражесног Биервила, чији сам ја начелник! Овај пут требало је да заједнички додир траје дуже, да би се и сврха узајамног упознавања потпуно постигла. На пет хиљада учесника одазвало се позиву, и провели су читав месец у Биервилу, иако није било баш лак задатак угостити ту преко 5000 људи свих нација, и тако их сместити да је несамо била избегнута и најмања сенка нерасположења, него је чак за све време владала атмосфера пријатељства и братства!

Француска Влада учинила је све да олакша одржање Конгреса у Биервилу, и већ ова чињеница јасан је знак какав смо напредак постигли у току последњих година. Морам увек поново мислити нато, с каквим нас је подругљивим смешком, три године раније, након одржања Конгреса у Фрајбургу, испитивао Г. Поенкаре о нашим доживљајима у Фрајбургу. Сада међутим, три године доцније, држао је заменик министра-председника, Г. Барту, на свечаном банкету (који је приређен од стране Министарства Спољних Послова у почаст учесника Конгреса) говор у којем је изрекао добродошлицу учесницима Конгреса у име Председника Владе, Г. Поенкареа, и пожелео успеха заседању. Министар Рата међутим, Г. Пенлеве, одавна прокушан пријатељ наших настојања, ставио нам је на расположење војничке шаторе, пољске кухиње, електричне инсталације, и аутомобиле. Каква ли дивног символа новога доба: ратно оруђе у служби мира!

Биервил је на тај начин постао шаторски град: четрдесет великих шатора, са по тридесет војничких кревета, били су подигнути на оба краја широка пута искићена заставама свих нација и двема великим заставама Савеза Народа. Под овим шаторима становала је углавном омладина, док су остали учесници смештени по гостионицама и насељима у околици. Било је заступљено и врло много жена, које су имале свој властити логор, у чијој је близини смештен логор скаута; ова окретна деца увек су била спремна кад је год требало што обавити, те су била љубимци логора.

Долазак Немаца уследио је од границе претежно у заједничким групама. Био је импозантан поглед кад су деветстотина младих Немаца, са својом заставом на челу, пролазили кроз Амиен; и у Ренсу су се зауставили. Као да видим још младе снажне појаве како су засадили прво дрво мира и предали Начелнику у Фрајбургу скупљену суму за нова дрвета мира. После су разгледавана разорена подручја. Појединачни учесници долазили су и пешке у Биервил, зарађујући путем што је за живот потребно.

58