Nova Evropa

спољним пијацама, те животни стандард пада а број незапослених расте. Теоретски, најбоље би било општа слободна трговина. Сваки продуцент имао би на тај начин целу земљу као потрошачко подручје. Али мисао слободне трговине нема данас, нажалост, доста освајачке снаге; нацијоналистичкомеркантилистички менталитет потиснуо ју је и у оним државама које су раније важиле као њезине непоколебиве домене, тако нарочито у Великој Британији. Владама се чини да је уклањање царинских препрека могуће једино путем трговинских уговора, али зато оне себи удешавају такозвану борбену, односно преговорну, тарифу, да би на тај начин замениле властите царинске олакшице противничкима. Држава која нема царинске тарифе не може се надати да ће путем преговора постићи снижавање царинских ставака од стране других држава.

Економско балканизовање прети Европи, која ће привредно, а тиме и политички, све више остати у позадини према Америци. Неће ли да до тога дође, мора Европа да нађе пут ка једном што јединственијем привредном подручју, мора да створи јединствено саобраћајно право, да заведе јединствене таксе за пошту, телеграф и телефонске разговоре, мора да удружи железнице мањих држава у заједничким управним и саобраћајним јединицама, или да их према географским и привредним приликама — припоји већима, мора да дође до јединствене класификације добара и железничких тарифа. Мора се споразумети у питању канала и погона водених путева. И коначно, имају да буду уклоњене међусобне царинске препреке, да би се у крајњем циљу створила једна јединствена царинска заједница.

Не смемо се подати веровању, да се све ово може постићи једним ударцем, — да ће готова Паневропа искочити као богиња Атина из Зевсове главе. Тек полагано, корак по корак, оствариће се ово зближавање; нити ће се све државе које долазе у обзир истовремено у томе споразумети. Али ако се, на пример, Француска и Немачка споразумеју и заједничким Поштанским Уговором у погледу унутарњих такса уреде међусобни промет, придружиле би им се зацело, још у току године, Белгија, Швајцарска, Југославија, Аустрија, Маџарска, Чешкословачка, а ни Холандија се не би држала пострани, па би тако за најкраће време дошло до тако дуго од Светске Поштанске Заједнице узалудно жељене реплу-поштарине. Привлачна моћ великих прометних подручја ванредно је велика и зацело у стању да постепено савлада нацијоналистичку умишљеност и упорно везивање за небитна права такозваног »суверенитета«. Јер, на крају крајева, сваки државни уговор је помало одступање од права суверенитета. BU