Nova Evropa

Proharčin, Ordinov, Veljčaninov, Svidrigajlov, Raskoljnikov, Ivan, Aljoša, Dimitrije — »dete«]), svi Junaci Dostojevskog crpu u sanjanju svoje moralne i verske snage. Bog je, kao što smo videli, izvor »misli«, »ideja« »ofkrovenja«, ali ne uvek neposredno: »ideje«, »misli«, dolaze u indiviđualnu svest veoma često iz »narodnog duha«, koji je »u vazduhu« u kojem »lebde ideje«. Ideje su iznad individue. .,.

Dostojevski kao psiholog u istom je štimungu sa romantičarskom psihologijom Zapadne Evrope, Ali su njegova umetnička idela aktivnija od teorijskih istraživanja i rasprava, Zato on u znatno većem stepenu nego ma koji drugi teoretičar psihološije pomaže rušenju racijonalističke i prosvetiteljske psiholoSije, pobijanju uverenja o prozirnosti ı Jasnoći sveđa što se dešava u psihi, mogućnosti da se sva fakta duševnog života mogu izvesti iz nekih najprostijih »elemenata«.

lako je Dostojevski u psihologiji donekle »revolucijonar«, ipak on nije usamljen, i u znatnoj meri pripada kako smo videli — širokom zapadnoevropskom pokretu romantizma, Medjutim, u etici, njegova Je pozicija mnogo originalnija, i njegov odnos prema moralnoj filozofiji novijeg vremena sasvim je opozicijonalan, On upravo ustaje protiv svega što je temeljno i bimo za бофоуо зуе struje zapadnoevropske moralne filozofije, On ustaje protiv uverenja, da su osnovom moralne alttıivnosti pri opštim sudarima »zakoni«, »norme«, rečji pravila dobrog vladanja, koja čovek mora da održava isto tako kao što »nekakva pojava prirode sleduje zakonima prirode« (Kant). Baš protiv ove osnovne teze etičke teorije Zapada istupa on naročitom odlučnošću i neumornošću, Dostojevski smatra, da je — logičnim izvodjenjem iz tačaka gledišta — zapadnoevropska etika »kristalna palata«, svejedno da li socijalistička ili katoličkojezujitska, i jezujitski pokušaj da se organizuje »sreća za sve ljude« {»Zapisi iz podzemlja«, i legenda »O Velikom Inkvizitoru«]} ali ovakav pokušaj svršio bi se sa potpunim uništenjem ličnosti, — nepotrebne ako postoje razumna pravila kojima treba da se čovek potčini. Nesamo socijalistički »mravinjak« već i »kristalna palata« ništi i pustoši živu ličnost, Isto tako i državna organizacija cara Nikole, sa svim svojim formulama i racijonalnošću, bila je sposobna da dovede čoveka (>»činovnika« — u ovom je sadržina ranijih pripovedaka Dostojevskog iz činovničkog života) do potpune unutrašnje pustoši, Ali se isto dešava i sa onim junacima Dostojevskog koji u suštini nisu pasivni i žalosni slabunjavi ljudi, nego su sposobni za velika dela a ipak ostaju ravnodušni i nepokretni, Takvi su Ivan Karamazov ili Stavročin, U svakom čoveku ujedinjeni su i sapleteni bivstvovanje i ništavilo: u Ivanu i u Stavroginu ništavilo pobedjuje bivstvovanje, (Stavrogin svršava samoubistvom, Ivan prolazi kroz bes u lu-

236 :