Nova Evropa

dost). ] ovo je veoma markantno za tačku gledišta Dostojevskog: otsustvo žive ljubavi prema konkretnom čoveku, prema konkretnom »bližnjem«, vodi etički subjekt ka potpunoj samoći, ka potpunom »izdvajanju«, te prema tome u propast, Dostojevski, kao i Niče, došao je na misao o ljubavi prema dalekom; ali dok Niče proglašuje »ljubav prema dalekom« kao novu zapoved, za Dostojevskog je »ljubav prema dalekom« samo simptom nesposobnosti da se voli uopšte: »Ja nikad nisam mogao shvatiti, kako se može voleti svoje bližnje; baš bližnje, po mome sudu, nemogućno je voleti, možda samo daleke« — žali se Ivan Karamazov; dok Dostojevski objašnjava: »Voleti svečoveka, to sigurno znači prezirati a ponekad i mrzeti onoga čoveka koji stoji pred tobom«, Jer »zapoved«, da se postupa na ovaj ili onaj način, stvara samo postupke a пе wnutrašnje raspoloženje; drufim rečima, ne može da stvori ljubav prema ljudima. Ovde se misli Dostojevskog približuju i pridružuju mislima Šilera, kojega je on toliko voleo, i kroz čija dela je mnošo toga saznao o filozoHji Kanta, i koji je oponirao Kantu baš onako kako Dostojevski oponira. celokupnoj racijonalističkoj etici,

Odakle, medjutim, uzeti ljubav prema bližnjima, kako je dobiti, ako pravila, »norme«, »zakoni«, »zapovedi« etike, ne otvaraju puta ka »bližnjem«? — Etika Dostojevskog obojena je, u ovoj tačci, verskom bojom, Bez vere i ljubavi prema Bogu nemogućna je ljubav prema bližnjem, Za ljudsko bivstvovanje nije dovoljno samo pretpostavka o običnom postojanju u odredjenom mestu i vremenu, — karakter i volja i položaj u svetu, i tome slično. Pravi i jedini temelj ljudskog bića, to je Bog, božansko biće. Ovo je centralna misao u celokupnom sistemu pogleda Dostojevskog na svet. Značaj stvaranja Dostojevskog za filozofsku misao Zapada baš je u tome, što on ruši sve pokušaje gradnje smisla ljudskog bitisanja na racijonalnoj osnovi, sve pokušaje da se zakoni ovog bitisanja izraze logičkim [огmama. A to znači, da se postavlja pitanje ne toliko o formama i vrstama, o pojavama čoveka, koliko o samom čovečjem biću: »Pre nego što nešto učiniš, treba sam da nešto postaneš, da se ovaplotiš sam u sebi« A neophodno Не оуарјобепја svakog соуебјеб bića, to je — po mišljenju Dostojevskog — vera,

U svojoj kritici formalne etike »racijonalističkog« pogleda na svet, u odricanju primafa logičkih elemenata u suštini čoveka, Dostojevski ide po istoj liniji po kojoj je išao čitav niz zapadnoevropskih kritičara nemačkog idealizma (pre svega, Kant i Hegel, pa onda Štirner, Fajerbah, Niče); ali razlika izmedju пјеба 1 besplodne, skeptičke, i rušilačke kritike ovih mislilaca u tome je, što se on trudi da nadje apsolutno korenje ljudskog bića, neverujući u mogućnost da utvrdi čoveka na njemu samom (ili čak »na ničemu«, kao Štirner). (Ovde misao Dostojevskog nalazi pa-

237