Nova Evropa

Словенског Питања и наспрам његових односа према нацијоналној и државној будућности Русије. |

У необично занимљивој литератури Рускословенског Питања, и што је с њиме у вези, заузима Ф. М. Достојевски веома угледно и активно место. Балкански догађаји Седамдесетих Година дали су прилике овоме руском мудрацу да изнесе пред свет своје основне погледе на нацијоналну политику и своју филозофију повести; а дајући им израза, дошла је до изражаја и пророчка снага његова духа.

Треба одмах истаћи, да Достојевски заузима сасвим посебно место међу писцима и новинарима који су у доба Рата од 1877/8 исказивали своје назоре о руско-словенским односима и изгледима. Ово посебно место Достојевског било је условљено, наравно, полазном тачком са које је он прилазио проблему Русије н Словенства, полазном тачком која се битно разликовала од осталих и која је у суштини стајала сасвим сама за себе. Он је, стварно, ишао даље од конкретних историјских чињеница што су се налазиле пред Русијом и Словенима, уводећи у свој одговор на питање још једну, трећу, компоненту, од највеће важности, — компоненту вере, православља.

Главни правци и представници руске политичке мисли Седамдесетих Година, у погледу Балкана и односа према догађајима на Балкану у оно доба, могли би се сврстати у три категорије: 1) скептици, или противници, 2) присташе и заговарачи рата за ослобођење, и 3) славофили. Првој категорији могли бисмо прибројати све оне који су уопште били противу ратовања, па дакле и противу рата за ослобођење Словена; или оне који су порицали да Руси имају неко словенско осећање; или оне који су домаће руске интересе и потребе сматрали много важнијима и актуелнијима него одбрану интереса далеких Словена. Као пример оваког држања према рату на Балкану можемо навести Толстоја, који је — у поговору »Ани Карењиној« — дао јасна израза своме негативном ставу наспрам руског добровољачког покрета у прилог побуњених Срба, као и наспрам ратовања уопште. Треће гледиште које смо напред навели — гледиште, да су домаћи интереси пречи и важнији од сваке спољне политике, ма се ова односила и на Словене, — заступали су у свом писању јавни радници као што су били К. Д. Кавелин, барон Корф, принц П. А. Вјаземски, а потпомагали су ово гледиште, од јавних гласила — дневник »Голос« и месечник »Весник Европе«.

Наравно да је Достојевски био бескрајно далеко од оваких назора. Али исто тако несродно с његовим било је и држање које је полазило од идеје рата за ослобођење. Они који су исповедали ову идеологију били су бесумње активни

239