Nova Evropa

симпатизери балканских Словена у њиховој борби са Турцима; али идеја Словенства није играла у томе главну нити уопште важну улогу, и сама чињеница, да су Словени исте вере и блиски по крви, потиснута је ту у позадину. Борба за слободу — то је била мисао и лозинка која је ову струју одушевљавала, те ради које су многобројни млади руски добровољци одлазили на војиште. Ту су имали прилике да стекну војничког искуства за Руску Револуцију на помолу, ту су могли стварати тешкоће европским владама у виду нацијоналних револуцијонарних покрета, будући да — што је очигледно — сваки нацијонални покрет има у себи и нешто револуцијонарно. Овај ток мисли добијао је суставан и смишљен облик у чланцима М. П. Драгоманова, који се стаРао да им да уједно и схватљиву историјску и политичку позадину.

Од битно различних претпоставака него што су ове које смо напред навели полазила је — у својим погледима на руско-словенски проблем — славофилска школа руске политичке мисли. Више основних тачака одваја ове »славофиле« у њиховим погледима на свет од оне друге две групе. Пре свега, оно што их одваја у њихову односу према Европи уопште: док оне друге две групе сматрају европске форме политичког и друштвеног живота исто толико потребнима и неопходнима и за Русију, славофили проналазе између »Русије« и »Европе« узајамно одбијање, или — у најмању руку — противности. Русија је за њих најужим везама везана за Словенство, а у питању ових веза кудикамо највећа важност припада верском чиниоцу, православљу, — чиниоцу према којему су остале две групе равнодушне. С овом претпоставком, славофили су идеји Русије придавали нарочиту религијозно-нацијоналну основу, те Словенско Питање постаје важним елементом у историјској мисији Русије. Лако је дакле разумети узбуђење међу славофилима на први глас о нацијоналном покрету Јужних Словена, који је дошао око половице Седамдесетих Година. Иван Аксаков поздравио је овај покрет с одушевљењем, и — како се покрет ширио од Херцеговине, Србије, и Црне Горе, према Бугарској, — он је све више проширивао свој програм словенске политике. Кратко време пре тога, велики песник Тјутчев, који није доживео почетак словенског покрета, певао је:

Не лажи саму себе, Велика Русијо,

Не веруј туђину, домовино моја,

Не веруј њиховој лажној мудрости и њиховој дрској умишљености,

И, као Свети Ћирил, немој изневерити

Велику мисију, да служиш Словенству.

240