Nova Evropa

овоме види Достојевски веома дубок и значајан смисао, будући да је веза Русије са Словенима »природна ствар«, »закон природе«, и то несамо физичке већ и духовне природе. Ту се наравно подразумева заједничка вера, православље, које спаја Русе са Словенима. За Достојевског, ово православно јединство Русије са Словенством (у првом реду, наравно, са Јужним Словенима), није тек »клерикални дух«, како је он то једанпут рекао, већ историјско обележје које даје нарочит смисао њеној словенској мисији.

У том дакле, словенском, делу своје филозофије повести, Достојевски је, дабогме, врло близак славофилима, па понекад само понавља њихове мисли. Али су историјски и филозофски видици које он отвара много шири, и премашају кудикамо границе практичног славофилског политичког плана и програма. Уједињење Словена под вођством Русије, или њихово окупљање око Русије, није нипошто било за Достојевског крајњом сврхом, иако је сматрао пожељним и потребним да се оно деси. Мимо практичних контура овакога јединства, Достојевски је имао у виду и духовну страну — духовно уједињење. »Славофилство« — писао је он —, »осим уједињења Словена под вођством Русије, значи и подразумева духовни савез свих оних који верују да ће наша велика Русија, на челу уједињених Словена, објавити целоме свету, целоме европском човечанству, европској цивилизацији, своје ново, здраво, и још нигде необјављено еванђеље«. На тај би начин »опште уједињење Словена4«, које се може постићи самозатајом Русије и њеном способношћу да се жртвује за друге, било тек припремом за »општу службу човечанству«, за »уједињење целога људског рода у новом братском и свеопштем савезу, чија су начела садржана у словенском генију, а особито у духу великога народа Русије«... Пред овако великим задатком који им предстоји, будуће јединство Словена постаје у замисли Достојевског несамо, па ни поглавито, политичким већ у исти мах и моралним и духовним уједињењем. И тако Достојевски, изнад практички историјског програма Словенства, уочава моралне, скоро бисмо рекли метафизичке висове, и само с тог гледишта и у вези с тим придаје важности савременим догађајима у словенским крајевима.

У то доба водила се на Балкану борба за слободу Словена. Побуна Херцеговаца противу Турака, године 1875, пренела се убрзо у Црну Гору, а онда у Србију, док напокон није Русија посредовала огласивши рат Турској, у којему је однела и победу на пољима и у брдима Бугарске. Тако је словенска основа овога сукоба добила огромне размере, сукоб је растао, те је престао бити локалан, добивши шири,

243