Nova Evropa

да ва ргезћирћ, taj će platiti suojim imanjem, slobodom, životom, platiće bukvalno i nečovečno. »Znam«, uveli njihova civilizacija, »da Je fo slepo i nehumano i nemoguće, jer se ne može izraditi definitivna formula čovečanstva u sredini njegova puta; ali buđduaći da drugog izlaza nema, moramo se pridržavali onoga što je napisano, — i fo bezuslovno i nečovečno; ne bude li ovoga, biće još goro. U isto vreme, pored suve nemormalnosti i apsurdnosti onog šfo se zove velibom evropshom civilizacijom, sile čovečanstva freba da ostanu zdrave i sueže, neP se društvo ne poholeba и Uefi da ide Pa заџтбепзћоџ, пећа 1 пе pomisli da se zamaglio ideal lepog i uzuišenog, da je izurnut i unahažen pojam o dobru i zlu, da se normalno neprestano zamenjuje uslovnim, da prosto i prirodno gine potisnuto lažju hoja neprestano raste . ..« Drugo rešenje je obrnuto: »Budući da je društuo ustrojeno abnormalno, ne može se fražifi odgovornost pojedinaca ха роз!еdice. Prema tome, prestupniP nije odgovoran, i zločin zasada ne postoji. Da bi se prestalo sa zločinom i ljudshom Етплсот, mora da se ubine nenormalno uredjenje u društvu. A Phaho bi i suviše dugo frajalo fe bilo uzaludno da se leči postojeći red, pa nema ni lebova, treba da se ruši celo društvo, — stari režim freba pomesfi bao meflom. Zatim — početi sve iznova, na novim još nepoznatim osnovama, Phoje ne mogu biti gore od sadašnjeg porefha, čah nose u sebi mogućnost za uspeh. Glavna nada је: u naubu«... Dable, to je drugo rešenje: fražimo drugi mravinjaP, a dofle će se potopiti svet u Prvi. Drugih rešenja o Privici i Priminaliefu ljudi zapadno-evropshog sveta ne daju.

U pogledima rushog autora (L. Tolstoja), na iste probleme, daje se jasno uočiti, da nihahav тгаотјар, nibahva pobeda »Čefvrfog sfaleža«, nibabuo uništenje bede, nibabva organizacija rada, neće spasti čovečanstvo od abnormalnosfi, pa dahle ni od Privice i od prestupa. Sve je fo pohazano u dubohoj psihološhoj analizi ljudsbhe duše, sa ogromnom silinom, s nevidjenim došle Pod nas realizmom umelničhog izražaja. Jasno je i razumljivo, da se zlo brije u čovečanstvu dublje nego šfo fo pretpostavljaju lehori-socijalisti, da nijedno društveno uredjenje me može да izbogne zlu, da će ljudsba duša ostati ista, da abnormalnost i greh potiču iz nje same, i da su — napohon — хаВот соџесјеб daha još uvePb ftoliho nepoznati nauci, folibo neodredjeni i fajanstveni, da nema i ne može biti ni lebara ni sudija poslednjih, već jedino postoji Onaj, hoji haže: »Meni pripada odmazda, i ja ću je odmeritfi«... Samo Mjemu jedinom poznata.je celobupna fajna ovoga suela i dolinitivna sudbina čoveba, hoji još ne može ništa da rešava oholom nepogrešivošću, jer zato još nije došlo vreme. Sđm sudija-čoveb, mora da zna o sebi, da on nije poslednji sudija, da je i on sim grešniP, da ferazije u njegovim ruhama bivaju apsurdom, abo on sam — držeći u ruhama fe terazije — ne poblebne pred zabonom nerešeno fajne i cPho se

255