Nova Evropa

бригама, она је држала моментима потпуне и дубоке среће, па је маштањем и сјећањем на њих испуњавала своје тмурнотешке дане. Она се трудила да скрати и ублажи мрачне црте његове болесне природе, и била му је жена-друг, која је знала да све своје лично сакрије. Али су породичну идилу, коју је она стварала неуморном бригом, често рушили његови болесни ексцеси. »Феђа се развикао на мене, да сам од јада добила грозницу«; он »не може да поднесе да плачем, и вели да му је то досадило, — одиста је веома жалосно да је такав егојист«, — читамо у »Дневнику« Ане Григоријевне.

Достојевски је волио човјечанство, али је живио удаљен од људи, — бојао их се, знајући добро њихову површност и злобу. Њему је дојадило друштво у којему је гледао скупину створења ништавих, бљутавих, лишених морала и љепоте: »Мени је свако познанство, свако ново лице досадно; разговори њихови, њихове мисли, за мене су безбојни и ситни« — пише он жени из иностранства. Ову раздраженост и несклоност према људима он је и нехотице уносио у свој фамилијарни живот, држећи да је »жена наравни непријатељ мужа«. Ситничав, неправедан у дневном опћењу, он је чинио неподношљиво тешким живот својој оданој сапутници, која је резигнирано трпила ово преобиље трња на својој животној стази. Притом је Достојевски искрено волио своју жену, осјећајући се морално и духовно за њу везан. У првим мјесецима заједничког живота, он је писао Ани Григоријевној: »Бог те је послао мени, да с помоћу тебе искупим своје гријехе, изручујући тебе Богу развијену, сигурну, сачувану, спасену од свега што је ниско и што ништи дух«... Али нервозан и незадовољан, суров и строг, он је живот своје љубљене жене претварао у прави пакао, у којем је љубав и сувише уско била повезана са патњама. Сав обухваћен незаситном жеђу за упознавањем живота и човјека, он је горио у пламену стварања, којему се сав подавао, потпуно заборављајући понекад на све друго, па и на жену. А она је пожртвовно стајала уз њега, чувајући његовој великој души толико потребни мир.

Потпуна противност Ани Григоријевној, жени и другу, била је Суслова, жена-љубовца. Она је послужила Достојевском као модел за лик Полине у »Коцкару«, но много је дала и за друге јунакиње. Она је у себи имала много црта које су биле њему сродне: ватрено-темпераментна, необуздано-страствена, она је њихов узајамни однос претварала у оживљене стране његових писаних прича. Љубав и мржња, неизмјерна радост, која неочекивано прелази у тугу и бол, запаљујућа страст, која се преображава у презриву равнодушност, — то су биле главне карактерне црте Суслове. Њихов је живот постао ланцем непрекидних мука, са бур-

266