Nova Evropa

ним објашњавањима, сузама, молбама, проклињањем. Неинскусно, али искрено, приповиједала је о том сама Суслова, која је умјела са пар ријечи приказати Достојевскога са разних страна. Она је била несамо његова главна јунакиња, већ је инспирисала и некоје од особа у којима није у цијелости стајала моделом. Када ју је оставио један од њених љубавника (Шпањолац Салвадор), она је рекла: »Након дугог размишљања стекла сам увјерење, да треба радити све што се налази за потребно. Ја сада још не знам шта ћу учинити; али вјерујем да ћу нешто учинити. Нећу га убити, јер то је премало; отроваћу га лаганим отровом: одузећу му радост, понизићу га...« Зар ове ријечи не изгледају као да су преписане са страна Достојевскога>

Мако је Достојевски волио Ану Григоријевну, Суслова је била ближа његовој души. Њихове су душе биле сродне, док је душа. Ане Григоријевне била сасвим друга, потпуно опречна његовој, надопуњавајући га цртама које су њему недостајале. Ана Григоријевна је горила тихим и равним пламеном, удобно освјетљујући његов животни и списатељски пут. А Суслова је прошла његовим животом попут свеуништујућег пожара, који својим пламеном несамо да га је дохватио него је освијетлио и многе непознате и тајне кутеве његове душе. Ана Григоријевна је с љубављу чувала његову болесну душу од свих досадних али неизбјежних. свакодневних ситница, примајући сву животну прозу на своја слаба плећа. А Суслова је била тиранин, који га је својом страшћу уништавао, изазивајући из његових огољелих и напетих живаца нове звукове. Ана Григоријевна је сачињавала животни оквир његову стварању, док му је Суслова давала психолошке импулсе, задахњујући га стваралачким огњем.

Болесно одзвањајући на све спољне утиске, у бунилу непрекидног узбуђења, са грозничаво-дјејствителном мишљу и пламеним срцем, Достојевски је горио и у часовима стварања и у животу. Он је живио поглавито међу ликовима створеним од његове фантазије и од његових осјећаја. Животна факта код њега су измијешана са творевинама сна, реални људи са ликовима из романа. Он је стварајући одавао себе и сликао живот, а свој живот је проводио у свјетлости умјетнички створених ликова. Његова писма често потсјећају на одјељке из његових прича и романа, док се он сам слијева са својим јунацима. У једном писму писао је жени, како је сањао да је његова ћерка »Лила-сиротица дошла у руке некаквој мучитељици, и та ју је шибала великим, солдачким шибама, — тако да сам је ухватио већ при задњем издисају, и она је само јецала: мамице! мами-

267