Nova Evropa

може узајмити ако га нема у збиљи. Шта да се ради: Треба створити братство пошшто-пото. Али се испоставља, да створити братство није могуће, јер оно мора да постоји у самој природи. Међутим, у западној природи њега нема; него напротив, постоји начело лично, начело појединца, начело нарочитог самочувања, саможивости, самоодређења за своје властито Ја, супротстављења овог Ја целокупној природи и свим осталим људима као аутономног, нарочитог принципа, потпуно једнаког и исте вредности са осталим светом... Братство се може створити само љубављу и добровољним самопожртвовањем, а не насиљем, принудно... (из једног писма, године 1860). Под оваким условима Европу чека неизбежна револуција, коју — искоришћујући ситуацију — морају да изазову комунисти и социјалисти. Ипак, према Достојевском, у доктринама ових једина је моћ рушења, која лако дејствује будући да је све поткопано, те је буржујско уређење апсолутно неваљало; зато покушај да се створи, на место тога уређења, »земаљски рај«, »кристална палата« социјалиста, налик на некакав »мравињак«, неће

успети. »Шта ће да ради социјалист ако у западног човека не нађе начела братстваг — Социјалист започиње тиме да

одређује будуће братство, да га израчунава на кантару и мерењем, саблажњавајући се добитком; тумачи, поучава, прича, колико би ко имао добити од овог братства, опредељује шта вреди свака личност, чему тежи, — а из свега тога не излази ништа. Они нуде човеку савршену гаранцију, обећавају да ће га хранити, да ће га запослити, а од њега траже за то само ситни комадић његове личне слободе, ради заједничког блага... Али, неће човек да живи према овим рачунима; њему је и тај комадић тешко дати... Царство социјализма, то је хапсана, па буржуј слави пир...« (»Покушај о буржују). Међутим, изгледа као да би се земаљски рај дао саградити на основу рацијоналних принципа и свести о том шта је корисног... Али, и то је тек шупља концепција, која се не да одржати: »Све су то златна маштања. О реците, ко је први објаснио, да је човек само зато пакостан и злобан што не зна својих правих интереса; па, ако хоћемо да га просветимо, ако му упутимо погледе у правцу његових правих и нормалних интереса, човек ће онда одмах престати да чини зла, постаће сместа добар и племенит; јер, будући просвећен и ако разуме своје праве интересе, он ће у добру видети свој властити интерес. А познато је, да нико не може да свесно ради против својих властитих интереса, па би према неопходној потреби почео да поступа добро. О, дете! О чисто, невино детенце! Када се збиља десило, за ових хиљаду година, да човек ради само из властитих интереса»

224