Nova Evropa

Емила Лудвига, који се крије иза шаблонског цвикера једног провинцијског полуинтелигента, хладан је и празан, и професорски претенцијозан. Његово лице, кад не би било и сувише свакидашње и разнежено у неподносној женскости, могло. би бити манекенски занимљиво. Његова је реч монотона, без патоса, далеко од тога да произилази из убедљивог заноса и сталности осведочења, које би се крило у дубокој духовности стваратеља. Ни Наполеон, ни Христ, ни Микеланђело, нису у његовој унутрашњости живели физичким и психичким делом његова битисања, као што је Цезар живео у духовној личности Гуљелма Ферера, или Дон Кихот у лирској интуицији Мигуела Унамуна. Лудвиг ми се, у томе атинском сусрету, причинио сличним булварском фотографу, који познаје марифетлуке својега звања, и вољу и укусе савремене публике, па јој рапидно и клауновски живописно сервира читав један циркус догађаја, целу једну менажерију. личности, уз пратњу сентиментално проливених арија, меланколичних уздаха, по тисућу пута поновљених рефлексија, које се налазе на последњој страни сваке и најпопуларније малограђанске моралке. ; Лудвиг говори о Мусолинију с одушевљењем и са поштовањем, постављајући га на исту скалу као Наполеона! Мусолини, тај вечни незадовољник, који стално лута у конвулзу између реда и нереда, за Лудвига је еклатантан узорак послератног конструктивизма. Баш као и Љењин. Као и Кемал. Као и Троцки, кога Лудвиг поставља за модел једне још ненаписане биографије. Као и Венизелос, са којим се сусрео свега једанпут, и о коме пише историјски есеј, питајући свега на неколико сати пред одлазак из Атине: »Зашто је Венизелос оставио Константина, и отишао на страну Србије и Антантер« — Све те личности, он повезује нагло, без тананог образложења, са једним олаким, да тако кажем германским, системом синтетизирања, који готово увек промаша оквир и не погађа суштину. Он увек поставља резерву у име својих демократских и либералних принципа, који га при свем том не спречавају да схвати и оправда тако значајне »протутеже« које се нижу од Мусолинија до Кемала, а које су стварно тако јасно опречне његовим »принципимах«. Он више воли субјективност историје и релативизам посматрања личних и генералних појава, и као добар трговачки путник, који зна да рекламира своје скупоцене артикле, он с извесном рафинираношћу препоручује као своје нарочито »добре и успеле самосталне имитације« »таде зп Егапсе« Андре Моро-а и Ги де Пурталеса. Његов је разговор безидејан, непокретан, никако живахан, без духа и без запажања. Неукусно швајцарски комплиментозан, наличећи више на алпинско-тиролског путника него на Емила Лудвига ко-

344