Nova Evropa

јега сусрећемо у свим излозима светских књижара, он зна каткада да постане и чисто прорачунат. Тад вам обично, при концу разговора, препоручује да радите за жидовско питање у Палестини. То звучи као последњи апел једног добро плаћеног и нарочито одасланог известитеља, којега његова жена не пушта сама на путовање »да се не би прехладио, и ради замамљивости Акрополе«...

Скица Емила Лудвига, према свему томе, у овоме помало насмејаном и куријозном атинском интермецу, ишчезава као намештена и недуховита шаблона једног фарсера, који је имао снаге да за неколико ограничених часака заустави свет. Скица једног претурача архива и вредности, који познаје ефекте скривених историјских докумената, барокну замамљивост женских будоара, бедну ситничавост генијалних живота кад се посматрају изблиза, опасну привлачност свежег и лаганог и насмејаног стила, и, коначно, огромну снагу и крупну важност савременог журнализма, из којега је и произишао. Скица је то једног не толико солидна колико опрезна и вешта полу-професора а полу-филозофа, и уопште полу-човека, коме је његова срећна звезда (Лудвиг наиме верује у мистеријозне снаге судбине!) и његова проницава лукавост досудила, да буде непозваним или самозваним секретарем Г. Г. Наполеона, Гетеа, Микеланђела, и т. д., који — кад би живели — не би поуздано њему поверавали своја интимна расположења, нити би му посуђивали печате својих тајана.

Богдан Радица (Атина). TI

. (Poslednja sveska »Die Auslese« — za april +, 8. — prenosi iz »Neue Schweizer Rundschau«, za mart 1931, članak svoga urednika, poznatog literarnog istorika Dra, Maksa Rihnera — Rychner — pod naslovom »Ein Rickblick Emil Ludwigs«, koji ovde prevodimo, u dopunu gornjeg članka G, Radice.)

Emil Ludvić nadovezuje na svoje biografije velikih ljudi svoju vlastitu. Na 680 stranica prikazao je Napoleona, na isto toliko stranica Bizmarka, — sad prikazuje svoj vlastiti život i rad na 860 stranic& {»Darovi života«), On je, sa Remarkom, nemački pisac koji ima najviše uspeha u svetu; a kod kuće bi se jedino još moglo navesti ime one književnice koju kritičari toliko obasipaju potsmehom, — Hedvige Courths-Mahler,

Ni Ludviga ne ostavlja kritika na miru. Njegova brza i obimna produktivnost, naprimer, izaziva ljutnju; tome nasuprot dokazuje on, da su Ranke i Karlajl u manje godina napisali više svezaka, Svojom knjigom o Viljemu II zavadio se je за Фезтčarskim krugovima, koji su još hvalili njegova »Bizmarka«,

345