Nova Evropa

успомене (»Двобој« и »Златна гривна«). ·На олтар. љубави они радо и радосно носе свој живот, своју душу (»Суламка«, »Олесја«), и као да над свом том куприновском љубављу лебди мото из Оченаша: »да буде свето име твоје«, т. i; њено (»Златна гривна«)! Живот и љубав, то су два начела која код Куприна побеђују смрт.

Године 1908, руско друштво се згражало над таласом "самоубијства, који је био захватио руску омладину. Образована су читава друштва самоубица: убијали су се због несрећне љубави, и због разочарања у животу, због погрешно схваћених идеја Шопенхауера, Ничеа, Штирнера. Разлози за самоубијства били су често сасвим најивни (једна ученица, например, у једној провинцијској вароши, већ у вишем разреду гимназије, убила се само зато што јој је професор веронауке дао слабу оцену). Оваку чудну и страшну појаву није могао, разуме се, мимоићи ни Куприн. Он је одговорио омладини фељтоном-приповетком »У трамвају«: сликајући разне типове које види пред собом у трамвају, он свршава свој фељтон овако: »М ја замишљам целу ову нашу прекрасну земљу као један мали трамвај, који се вози у вечност по некакој загонетној спирали: влаковођа је, невидљиво и неосетно, својим законима покорно време, а кондуктер је — смрт. А на главној станици — ко зна» Можда ћемо видети сјајне дворове, чути небеску музику, наслађивати се облицима фантастичног цвећа, и сви ћемо бити прекрасни, лепи, весели, пуни чисте и нежне љубави... Али молимо само једно: немојте силазитис трамваја пре станице, јер је опасно, глупо, и није лепо...«

Та радост живота није напустила Куприна ни у емиграцији. Пошто је дао одговор совјетским властима, да их он не поштује, његов останак у Русији није био могућ, и он је године 1920 емигрирао. У изгнанству је наставио основну линију свога стварања. На улицама Париза срео је Куприн још последњег фијакеристу (добро познатог из романа Виктора Игоа, Балзака, Флобера, Золе), па је и њега опевао с љубављу и топлотом. На трговима Париза, он је посматрао старог парижанина како говори са птичицама у кавезу, и насликао га је тако као да то и није у Паризу него негде у Москви, на »трубној« пијаци (»Париске слике« — »Париз свакидашњи«). Данас је Куприн већ у годинама, — њему је шездесет; али он и даље, незаситно и незастајући, иде за животом. И зар није то залога једне лепе наде, ова необична љубав Куприна према животу, та његова необична животна снага, — залога животне снаге рускога народа, која још у масама даје Куприне, далеко од тога да буде исцрпенаг....

П. Аскоченски.

378