Nova Evropa

почињао да мисли као те личности, говорио њиховим језиком; употребљавао њихове покрете...« На другом месту (>Јама«), новинар Платонов, који је — као и сам Куприн променуо разне професије, искрено каже: »Богами, ја бих желео да будем неколико дана коњ, или некаква биљка; ја бих желео да будем за неколико тренутака жена, па да проживим муке порођаја; ја бих желео да живим унутрашњим животом свакога човека на кога наиђем«... И та "љубав према животу и човеку и земљи испуњава Куприна на сваком кораку и у сваком тренутку. Ево како он описује потпуно и детаљно, например, мирис собе изјутра (у »Јами«): »Собе још миришу на дуван, на различне мирисе, на влагу просторија у којима се не живи, на зној нездравог и нечистог женског тела, на пудер, на сапун, — миришу и на маст којом се маже патос«... С истом пажњом описује и безброј скупоценог камења цара Соломуна (у приповеци »Суламка«), све те сафире, сардониксе, смарагде, дијаманте, рубине, топазе, са свим њиховим специфичним, мистичким, и лековитим особинама. Исто тако, с истом љубављу описује и свакога човека; официра, као што је поручник Ромашеф, омиљени његов јунак из »Двобоја«, или трговца живим робљем Хоризонта из »Јаме«. Шта би могло бити одвратније него овакав јунак» А Куприн и њега описује исто тако као да му је најдражи: »Семен Јаковљевић Хоризонт није видео ништа ружно у својој професији. Он се држао у своме послу као да је какав трговац херингама, кречом, брашном, или дрвима. М, на свој начин, он је био веома побожан: ако је дозвољавало време, он је ревносно посећивао синагогу; јеврејске празнике: „пасху, „дуги дан, и друге, он је прослављао стално, ма где га водила судбина... У Одеси, он је имао старицу мајку и грбаву сестру, и њима је слао веће или мање своте новаца«...

У том широком сликању живота код Куприна, смрти нема места. Понекад писац наиђе на њу, — онда каже пар речи о њој, па слика даље живот, само живот. Био је у Русији познат критичар Корнфилд, који је тврдио да је особина Купринова талента неспособност да слика смрт (»Из царства идеја и слика«).

Немајући места за смрт на својим страницама, Куприн посвећује многе од тих страница ономе што побеђује смрт љубави. Куприн је најрадије друг тих »понижених и увређених«, тих својих рибара, проститутки, вагабунда, глумаца, И Т. Д.; али је, прошавши кроз »дно« живота, ипак сачувао у својој души велик и чист осећај љубави. Љубав је за њега највећи дар од Бога човеку. Његови јунаци воле нежно 'и фино, они живе од случајног сусрета са вољеном, од сећања на случајно заборављени предмет, од било какве безначајне

377