Nova Evropa

Куприн, у коме још нису биле зарасле ране бола и увреде због напуштања пука, сервирао је сада руском интелигентном друштву широку слику те армије у својој приповеци »Двобој« (»Појединок«): пијанство, коцка, батине, грубост, болештине, сплеткарење; неинтелигентно држање једних а чакнуто других, и то оних најбољих, — тако изгледа официрски кор у тој приповеци. Груб и затуцан, и неписмен, такав је савремени руски војник, како га приказује Куприн у »Двобоју«. Приповетка је написана са снагом и с талентом, али очигледно тенденцијозно; и сам Куприн, како се прича, признао је доцније да та слика није била објективна. Свакако, »Двобој« је направио сензацију, и име аутора било је на устима свију; приповетка је преведена на многе стране језике. Литерарна слава Куприна била је сад обезбеђена, а с њоме и стална сарадња на познатим часописима. М већ године 1912, чувени пропагатор културе у широким слојевима рускога народа, петроградски издавач Маркс, уредник чувене »Њиве«, издаје пуну збирку Купринових дела, и даје ју као бесплатан додатак свом часопису. У ту збирку ушао је и први део чувене »Јаме«. Дела Куприна читају се сада н по најзабаченијим кутевима велике Русије. И објективна критика, например познати критичар Коган, одређује Куприну заслужено место у пантеону руске литературе. Непријемљив за многе болешљиве појаве савремене књижевности, Куприн је пожудно и са великом љубављу гледао и сликао живот. Без обзира на патње и муке, на неимаштину и беду, он је стално и готово кроз сваки свој ред уверавао и проповедао: ипак је живот леп, ипак је У њему пуно сунца и много радости! Тај живот је код Куприна свуда: и у одеској кафани »Гамбринус«, у којој јеврејинвијолинист свира и онда кад му ишчаше руку, и то устима на окарини; и у »Јами«, где се појављују светле и симпатичне личности као што је новинар Платонов, и свуда иначе. Куприн је волео невероватан случај у животу, анекдоту, и из њих је правио своје приповетке (као што је споменута »Гамбринус«, или »Штабскапетан Рибников«). О начину свог стварања он чешће говори на уста својих јунака. Тако например новинар Шчавински, у приповеци »Рибников«, воли да сусреће поједине личности и да их прати недељама, или да прати разне сумњиве личности (као што је у горњем случају Рибников — јапански шпијун — савршена имитација руског армијског официра »Забулдије«-пијанице); воли да дочека моменат, када ће се пред њим развити као цвет душа човекова, са свим њеним тешким и лепим странама: »Њему је било велико задовољство залазити у недостижне тајне човечанске душе,... и у том ухођењу, у том лову на човечанске душе, Шчавински је губио своју индивидуалност,

376