Nova Evropa

наест копејака у џепу, без веза и познанстава и протекција, Куприн се нашао одједаред на улицама великога Кијева. Здрав, млад, снажан, и енергичан, он се окушао у разним професијама: био је рибар, носач, црквени појац, земљомер, глумац, дентист, новинар, и друго, пролазећи Русијом од Волхиније до Урала и од Петрограда до Одесе и Балаклаве. Он је на том путу видео сав шарени и разноврсни живот Русије, а онда се напокон смирио и посветио књижевности и новинарству. У разним провинцијским листовима штампао је чланке и приповетке. Често се дешавало да хонорара за овај рад не би примио. И он сам негде спомиње, како је уочи једне нове године затражио од једне редакције хонорар, а у каси редакције није било ни пребијене паре; али оштро око гладног писца спазило је у фијоци редактора неколико поштанских марака, па је њих затражио и добио као хонорар, — тако су »фићок ракије« и комадић џигерице у кафани, што их је добио за марке, били награда гладноме писцу за његов рад.

Године 1896, Куприн сакупља своје ситније приповетке у две малене збирке: »Кијевски типови« и »Минијатуре«. Приближно у то време он је написао и прву своју озбиљну ствар »Молох«, у којој описује ужасан живот металурги|ских радника, тешке услове тога рада, којим се скраћује живот сваког радника бар за четвртину. Ова приповетка примљена је у часопис »Рускоје богатство«, који је уређивао познати писац В. Короленко, и оставила је дубок утисак на руску јавност, и својим предметом и начином излагања. Она је створила Куприну литерарно име и учврстила његов положај у књижевним круговима. Женидба са веома интелигентном Маријом Карловном Давидовом, фактичном уредницом »Мира Божијег«, познатог руског часописа, дала му је затим могућности да мирно и много ради. Али је за ширу популарност требало наћи тему која ће руску јавност »ударити посред главе«, — била је потребна сензација, или још боље какав литераран »скандал«. И случај је хтео, да у годинама 1904—5 Руска Влада поведе несрећни Руско-јапански Рат. Потреба овакога рата одговарала је више авантуристичким тежњама појединаца у Руској Влади него стварним интересима државе и народа. Русија је изгубила тај рат. Већини руске јавности тај рат није уопште био симпатичан; било је штавише интелигената који су симпатисали с јуначким маленим јапанским народом. Али је сам тај рат и нехотице наметао питање: како то да је јуначка и непобедна руска војска ипак побеђена» И руско друштво, које је дотада већином пролазило равнодушно поред војске и војника, самим фактом пораза стављено је пред питање: каква

· је та војска сада, какав је руски војнике М бивши официр

375