Nova Evropa

се изједначавала са сваким режимом, била његова друга страна, наличје; и још више од тога, она је била веза између ослободитеља и ослобођених. Ослободитељи су само кроз њене наочари могли видети ослобођене, а ови опет ослободитеље, тако да се једни с другима не могоше до данас право ни упознати. Па како су политичке странке и борбе биле овде само инсцениране, намештено позориште, и удешене за заваравање света и изигравање поштених држављана, то је стварна и садржајна борба вођена у крилу саме »мистичне фурије«, и то наравно потајно, и поглавито интригантством. Тако је ова врста борбе постала једини ефикасни начин »рада« у јавном животу, — преко њега се је долазило до положаја и богатства, и на површину јавног живота. А друкчије, на крају крајева, није могло ни бити, јер безлично и неодговорно мора бити безусловно и неморално, иу својој основи недуховно, или боље рећи бездушно, те од њега може произићи само друштвена превртљивост, кукавичлук, и интригантство, наместо духовно-моралних вредности: карактера, херојства, и јавног морала. »Ми: стична фурија« била је врхунац свега зла и свих недаћа у овим покрајинама, и не би било тешко то на примерима показати и илустровати. Овде ћемо то учинити, ради ограниченог простора, само на једном примеру, али врло поучном и карактеристичном; тај је пример: страховито девастирање шума, — једно зло какво можда ниједан народ у новијој историји Европе није претрпео од својих рођених синова.

Шуме Босне и Херцеговине представљају, несумњиво, огромну економску вредност, један за генерације неисцрпан нацијонални иметак; али осим тога, оне представљају још исто тако значајну, и може бити и битнију моралну вредност. Од људи који су одрасли у шумама и прашумама створио се је, у низу поколења, човек својствен и типичан на целоме Балкану. У њима се развио народ нарочитог менталитета и типичан по целокупној својој душевности. Сељак наших покрајина још је потпуно природан човек, — прилагођен природи која га окружује; он је, такорећи, »божји човек«, јер је његова виша душевна и духовна страна сва управљена према Богу. У својим прашумама он је осећао величину природе као нешто надмоћно, као нешто што је више од њега, — величину Бога; и он је у себи спојио творца и његово дело. Шуме су постале важан основ несамо за његов земаљски већ и за његов душевни живот; оне су

проткале и продубле темеље његове религијозности. OBaKaB „“човек, божји и природни, у неким нашим крајевима, није · још постао социјално политичко биће у модерном смислу“

па уништавати и одузимати шуме, и то све вршити пред,