Nova Evropa

вишег државног тела, већ су једино обележавале границе до којих су Турци коначно потиснути и преко којих нису могли даље продирати, или — с противно гледишта — оне су означавале територију коју у последњим вековима други околни народи и државе нису били у стању да освоје и отму од Турака. Од Окупације наовамо, оне су означавале територијалну зону постигнутог продирања бивше Аустроугарске Монархије на Балкан, другим речима: представљале су неку врсту аустријске колоније. Србија и Црна Гора постојале су, и шириле су се, колико су то могле да учине у оним приликама својим умним и телесним снагама. Стога су Србија и Црна Гора давале утисак нечег одређеног, постигнутог дугим напорима с одређеним циљевима и идејама, па су услед тога и чиниле одређено политичко-државно тело већ у самом своме настанку. Напротив, Босна и Херцеговина као да су настале случајно, стицајем прилика и историјским удесом. у

Турски господари, а касније бивша Монархија као окупаторска управа, одржавали су обе ове покрајине бранећи их од спољних и унутрашњих непријатеља, и вршећи све државне административне и политичке послове. Сав дакле државно-политички позитивни и конструктивни рад био је у рукама господара. Раја, односно потчињени народ (од Окупације), или су били пасивни и развијали способност трпљења зла, или су радили потајно на рушењу државне моћи господара. Позитивни и јавни рад био је ограничен на приватну иницијативу на економском и културно-просветном пољу, и то углавном од Окупације. Потчињени народ, трошећи своју умну и телесну снагу на пасивни отпор и рушење свега што је државно и што спада у господујуће класе, развијао је и стварао у овоме правцу и свој морал; и тај морал потчињених, иако је иза Ослобођења попустио и изгубио тле под ногама, оставио је дубока трага на карактеру народа, на његову менталитету и целокупној душевности. Тајни рад и револуцијонарство имају своју пуну вредност духовну и моралну, и друштвено-политичку, ако пређу у право херојство; и револуцијонарни хероји, кад би на власт долазили, обично су показивали велике способности за позитиван и конструктиван рад и за стварање новог стања. Иначе, без херојства, револуцијонарство прелази, код обичног друштва и масе, у обичан пасивни отпор, те се у народу почиње развијати притајеност у раду и прикривено лукавство, које се — ако остане дуго прикривено — претвара лако и у подлост. Подлост је општа људска мана и појава у народа с неразвијеном културом, али је у овим нашим покрајинама, баш услед горњих узрока, знатно јаче проширена него у другим крајевима Југославије. Тако је, напри-