Nova Evropa

мер, у Србији и у Црној Гори у јавном животу одувек било више отворености и јавне борбе, па се развила код обичног света више превејаност него подлост; а превејаност даје више активности духу, док га подлост чини тромим. Услед притајености и подлости не може да се развије отворена борба, па не може да дође ни до правог јавног живота: не може да се развије јавно мнење, нити могу да изиђу на површину јавног живота друштвено-политички карактери; напротив, појављују се лажни ауторитети, појединци без праве вредности, интригани, котерије, и друга зла.

У часу Ослобођења, православни Срби имају пред свима осталима (племенима и конфесијама) највећи друштвенополитички и морални капитал. Они преузимају, углавном, вођство у јавном животу. Али међу њима настаје спор и питање, ко ће се истаћи на друштвену и политичку површину, а поготово на врхове јавног живота. Српско опозицијонарство под некадашњом аустријском управом, у својој целини — од села и касаба па до Сарајева — сматрало се је, наравно, да је за ово позвано у првом реду. Оно је било велико и широко, и сваким даном се све више ширило, од часа Ослобођења, јер је готово сваки Србин држао да тамо спада. Требало је тражити и наћи мерило вредности за људе и догађаје. Али какво мерило, и на којим основама»... Традиције у овом погледу није било; а мерило вредности рајинско и из доба потчињености није се могло без далњега примењивати на нов живот у ослобођеној отаџбини. У новом животу тражило се, пре свега, конструктивност и смисао за позитиван рад, а не отпор, револуцијонарство и трпљење, тражила се отвореност борбе наместо притајености и завереништва. За стварање оваког мерила, међутим, није било ни увиђавности ни воље код већине; штавише, тражење и примењивање новог мерила било је непопуларно и могло је изазвати негодовање. Није преостало друго до држати се старог мерила: што је год бивша Монархија одбацивала, кудила, и прогонила, то је сада требало узети као добро и корисно; и обратно, све као зло што је она сматрала за добро. М сада наста трка и борба, ко је био црн и црњи за време бивше Монархије! Отпоче класификација на црне и беле, према гледишту бивше Монархије; и сви хтедоше да буду што црњи. Поверљиви архиви и списи бивше Монархије морали су се забашуривати; »лојални« елементи, особито муслимани и католици, морали су ћутати о ономе што знају из пређашњег времена, да какогод не би постали услед тога неславни или незаслужни. Друге је опет ћутање околице и упућених, т. i. прећуткивање извесних чињеница, учинило заслужнима, ако не и славнима. Наравно да је овако негативно мерило мо-